Pismo jedne sedmogodišnjakinje

Nijesam znala da želje mogu da se pokvare onda kada se ispune i budu protiv vas.

Valjda se želje naljute od silnog čekanja, možda im prođe rok, kao čokoladi.

Ne znam da li je to tako kod druge djece, ali kod mene je bilo baš tako.

Drugi put ću poželjeti nešto drugo. Ili ću probati da ne želim ništa. Mada je to za dijete jako teško, vjerujte mi.

Sad ću vam ispričati šta se tačno desilo.

Prva moja želja je bila da što prije krenem u školu.

Sviđa mi se da budem velika i da imam puno drugara. Tako sam makar mislila da će biti.

Škola je nešto sasvim drugo. To je velika građevina sa puno prostorija i ni u jednoj nema mame i tate. To je mjesto gdje morate da slušate tetu koju vidite prvi put u životu. To je mjesto na kojem moraš duuuugo da sjediš i ne smiješ da se pomjeraš sve dok se skoro ne upiškiš u gaće.

Škola je mjesto gdje imate toliko drugara, a ni sa jednim ne smijete da pričate. Mučenje.

Nije mi se dopalo sve to i svakog dana ja bih zbog škole plakala.

Jedne noći dok sam pokušavala da izračunam za koliko dana će biti vikend kako ne bih morala da idem u školu, u moju sobu sasvim iznenada, u goste, došao je – strah.

Toliko sam se ja njemu dopala da se on trajno naselio baš tu, u moj krevet, i uopšte nije namjeravao da ode, kao da sam ja jedino dijete na ovom svijetu. On bi preko dana, kad bih ja imala obaveze spavao, a noću bio budan i nije mi dao da spavam.

Mami sam počela da postavljam razna pitanja, ideje mi je davao isključivo on.

Evo šta sam sve pitala mamu: „Da li može da dođe pauk u moj krevet? Da li može da dođe lopov kod nas? Da li je sigurna da je zaključala vrata? Da li je sigurna da je zaključala kapiju? Da li može da dođe vuk iz šume u grad i pojede baš mene? Da li u kući imamo miševa koji mogu da me gricnu? Da li može kamen da pogodi moj prozor? Da li će mama i tata poći i ostaviti me? Šta će biti sa mnom kada umrem, jer ne želim da umrem? Umiranje ne zvuči  zabavno“.

Svašta je taj strah donio u moju sobu i ja nijesam znala gdje ću sa svim tim.

Jedne večeri mama je rekla da više ne može da se nosi sa mojim pitanjima i da me ujutro vodi kod tete koja je doktor za dušu. Pomislila sam da teta ima veće ruke od maminih čim mama više ne može da nosi sva moja pitanja. Pomislila sam da je to u redu. Neko ima veće ruke neko manju glavu.

Kod tete mi se svidjelo jer sam mnogo crtala. Ona je ćutala i nešto pisala. Ja sam postavljala pitanja, teta je izgledala kao da može da ih nosi. Posle je mama teti davala pare, valjda zato što teta ima veće ruke. Ja sam mislila kako je to isto mogla mama i pored svojih malih ruku.

Jednog dana mama je pitala kako je bilo kod tete, rekla sam da sam pričala sa tetom o smrti i da jedva čekam da umrem kako bih pošla kod boga jer kod njega ima jako puno slatkiša i uvijek je zabavno.

Mami su se kad sam to rekla istovremeno otvorila i usta i oči, odjednom je pocvrenjela u licu uzela telefon i pozvala tatu i dugo pričala sa njim. Malo je vikala, malo šaputala. Pominjala je neke čudne riječi koje ne znam šta znače, neki teisti i ateisti. I neka riječ vaspitanje, to je valjda nešto što je meni tata trebalo da kupi, ali je on skroz zaboravio, pa je mama bila strašno ljuta na njega. Ja sam se pitala zašto i tata mora da izmišlja priče za mamu kao ja, kad je on veliki. Tad sam shvatila da je mama šef kod nas kući.

Druga moja želja koja se potpuno pokvarila od čekanja bila je da dobijem sestru.

Nju sam čekala sedam godina. Zato se i pokvarila! Nijedna čokolada ne može tako dugo da stoji nepojedena.

Šta sad da radim jer ni ova želja ne može da se vrati?

Bila sam sama i bilo mi je lijepo. Nijesam to znala.

Sad osim straha koji se naselio u moju sobu imam i plač bebe koji ispunjava i ono malo prostora što je ostalo u njoj.

Mama je bila samo moja mama i uvijek je bila tu za mene. Sada mi je mama samo ponekad mama, a bebi je uvijek.

Svaki dan imamo goste koji žele da je vide, poljube i dodirnu. Odjednom svi gledaju u bebu, a ne u mene.

Strašno sam ljuta na sve, najviše na mamu.

Rekla sam joj da više voli bebu nego mene. Rekla sam joj i da bih voljela da se beba nikad nije ni rodila i da bih voljela da nije tu jer stalno plače. Mama je rekla da je i njoj ponekad dosadna i da poželi isto to i da bismo mogli da bebu damo na neko usvajanje. Mama kaže da ima jedna kuća u kojoj žive djeca koja nemaju roditelje i da ćemo našu bebu odvesti i ostaviti tamo. To je kuća za zabrinutu djecu.

Ta mi se ideja na početku svidjela.

Kako je prolazilo vrijeme mene je kad bih mislila o toj kući počeo da boli stomak drukčije nego ikad do tad. Iz očiju bi počele same da teku najslanije suze koje imam čim pomislim na tu djecu, a kamoli na našu bebu koju ostavljamo kod njih.

Strah iz sobe se sada smanjio i naselio u moju glavu, i ja jedino o čemu bih mislila je da će se našoj bebi desiti nešto loše.

Požalila sam se mami. Ona je kratko rekla „Ne brini, to je ljubav“.

Tako sam shvatila da ipak volim što imam sestru pa sam se sa mamom dogovorila da ona ostane kod nas, a ja od sada, obećavam, jedino želim čokoladu.