Gospođo, tako stari ste rodili dijete?!

Budim se.

Otvaram oči.

Shvatam, glava mi je na nahtkasni, ostatak tijela na krevetu. Prvo što vidim je krevetac natrpan dekama, jorganima, bodićima, platnenim pelenama i drugom hrpom čistog veša koji u mislima kad legnem da spavam slažem predano.

Koja propala investicija ovaj krevetac, mislim.

Okrećem se.

Zamagljenog pogleda vidim muža na drugom kraju kreveta u nekom sličnom položaju, ali hrče kao da je tek zaspao, možda i jeste,  iako je već odavno svanulo.

Ona se meškolji zadovoljno, između nas.

Mamurna sam.

Sa sjetom mi pada na pamet mamurluk iz djevojačkih dana kada je moja jedina obaveza u toku dana bila kad majka počne da viče: “Ustani da usisaš sobu!”.

Sad sam srećna kad mogu na miru da operem zube.

Mislim kako čovjek, što je stariji sve ga više zadovoljavaju jednostavne i male stvari.

Ne znam da li je to dobro ili loše.

Odlučim da se metodom “pauka” izvučem iz kreveta. Samo majke znaju koja je to metoda. Trudiš se da ne probudiš muža jer mogao bi nedaj Bože da počne da priča sa tobom prije nego ti sama sa sobom, ili starije dijete iz susjedne sobe koje ima izvanredan sluh baš dok spava, i na neko vrijeme odložim toliko puta rečeno MAMA, moju stvarno omiljenu titulu poslije neprospavane noći.

Glavni zadatak ipak je, ne probuditi bebu.

Ulazim u toalet, ogledam se.  Zaboravila sam kako izgledam, mislim se. Na mom obrazu utisnuta slova  ELJBIR ELJU. Shvatam da sam spavala na kutiji ribljeg ulja, slova su se utisnula na moj obraz.  Idemo dalje. I pored mamurluka zbog neprospavane noći, vidim lijepo više od dvadeset sijedih baš na mjestu mog omiljenog razdeljka. Sjetim se kako me muž stalno podsjeća na njih i onda kad ja zaboravim. Kriza srednjih godina, i kod mene i kod njega, ne znam da li mu više smetaju moje ili njegove sijede.

Perem zube i slušam tišinu u pozadini.

Perem zube… i dalje čujem samo tišinu.

Kad imaš bebu u kući, tišina je i kad muž glasno hrče. Uživam. Ali samo na kratko jer odjednom začujem vrisak moje četvoromjesečne bebe.

Dotrčim do sobe, da ugrabim da joj gurnem cuclu usta prije nego se rasani. Legnem pored nje u nadi da ću je ponovo uspavati. To nekad uspije. Ali toliko sam žurila u toj namjeri da se nešto desilo. Nešto kao kratak spoj u mojoj glavi. Najednom počinje zujanje u ušima, i jaka vrtoglavica. Toliko jaka da sam morala da se uspravim kako bih se pridržala za krevetac.

Dobro je, mislim evo nečemu napokon služi i on.

Vrte se stvari oko mene, vrtim se i ja. Beba kao zainat plače sve jače. Počinjem da dozivam muža kao da je na drugom kraju grada, a ne kreveta, stanje postaje toliko teško da glavu ne mogu da okrenem ni u jednom pravcu. A ljuljanje nikako da stane.

Trajalo je to tako neko vrijeme i kao da nema namjeru da stane pa smo stigli kod dežurnog doktora, a oni me odmah legli i priključili infuziju.

Napokon evo odmora! Nema djece da viču i plaču, a suprug neobično miran, valjda zabrinut, samo ćuti i gleda me, mislim možda malo i zaspem. U prostoriji smo sami.

Međutim, ne traje ni to dugo jer stiže doktorka, počinje da objašnjava.

„Znate u Vašem uhu se nalaze kamenčići i kristalčići…“

Kad čujem deminutiv ja se isključujem kao slušalac i počinjem da mislim o nečem drugom, o tome kako sam sinoć zaboravila da izvadim meso iz zamrzivača i kako ćemo opet jesti pržena jaja za ručak.

„…i Vi ste napravili nezgodan položaj, a oni su se sada rasuli kroz Vaše uho i sve dok ne budu ponovo na jednom mjestu imaćete ovu jaku vrtoglavicu, šta ste uopšte radili?“.

Kamenje i kristali…moja jedina asocijacija na to je plaža Korali u Sutomoru i natrpani kupački voz.

Šta govori doktorka koja stoji iznad mene dok ja ležim… nikako da shvatim.

Objašnjavam skoro braneći se da imam bebu da ne spavam noćima, da je možda to sve „samo“ umor, da sam žurila jer je beba plakala…

Ne sviđa mi se ideja o „kršima“ u mom uhu.

Doktorka zapanjeno kao da smo je probudili iz dubokog sna kaže „Gospođo tako stari ste rodili dijete?! Vama uopšte nije čudo da imate vrtoglavice!“

„Pa dobro i Monika Beluči je bila još starija od mene kad je rodila!“ branim se.

„Jeste, ali znate…Monika je ono, baš baš lijepa“.

Tako sam ja stara i ružna potpuno zaboravila na svoju vrtoglavicu.