PIŠE: Zoran Milivojević, psiholog
Kada dijete uđe u pubertet i adolescenciju mnogi roditelji otkrivaju da njihovo prethodno „zlatno dijete” mijenja ponašanje buneći se protiv roditeljske kontrole u borbi za veći stepen lične slobode. Tipično je da mladi u svojoj borbi za veća prava, zaboravljaju na svoje obaveze.
Kako je adolescencija veliki izazov za mnoge roditelje, predstavićemo jednu tehniku – ugovor sa tinejdžerom – koja im može pomoći da tokom ovog perioda postave granice i kanališu porodičnu dinamiku. U pitanju je pisani dokument čiju konačnu verziju sastavljaju roditelji i tinejdžer, a u kome su jasno navedena roditeljska očekivanja od tinejdžera; tačno određene negativne posledice ukoliko se tinejdžer ne pridržava ugovora; kao i pozitivne posledice ukoliko ga se pridržava.
Za razliku od dogovora, ugovor je formalniji i zato ima veću težinu. On podrazumijeva da su se sve strane saglasile oko njegovog sadržaja i da prihvataju ugovorene uslove. Dobro je da ugovor bude napisan i da sve uključene strane svojim potpisima potvrde da ga prihvataju.
U psihološkom smislu ugovor se obraća odraslom dijelu tinejdžerove ličnosti, pozivajući ga da prihvati odgovornost i za svoje ponašanje i za posledice svojih postupaka. Odlukom da prihvati ugovor, tinejdžer se pred samim sobom obavezao da će ga se pridržavati. Ta činjenica sprječava brojne buduće konflikte.
Sadržaj ugovora je uvijek specifičan za datu porodicu, ali se uglavnom tiče četiri glavna aspekta: obaveza i ponašanja kod kuće, učenja i ponašanja u školi, izlazaka i džeparca. Ugovor ne bi trebalo da ima više od pet stavki, i zato roditelji treba da odrede koja ponašanja tinejdžera su im najvažnija.
Proces sklapanja ugovora započinje predlogom ugovora koji roditelji predstave tinejdžeru, nakon čega se pregovara o svim stavkama, kao i o negativnim i pozitivnim posledicama. Da bi ga tinejdžer prihvatio on mora misliti da je ugovor pravedan, čemu doprinosi i njegovo aktivno učešće u pravljenju konačne verzije ugovora. Kada se jednom sklopi, ugovor traje jednu godinu, nakon čega se može praviti sledeći, drukčiji ugovor.
Velika prednost ove tehnike je u tome što se roditelji moraju prethodno međusobno dogovoriti oko svake stavke, prije nego što bilo šta predlože tinejdžeru. Kao što je poznato, tinejdžeri koriste svaku nesaglasnost roditelja kako bi izmanipulisali onaj rezultat koji im najviše odgovara. Tek kada se roditelji slože oko dovoljno dobrog predloga, oni su spremni za pregovore sa tinejdžerom. Ukoliko su i drugi odrasli uključeni u vaspitanje djece, dobro je da i oni budu potpisnici ugovora ili da bar budu upoznati sa njegovim sadržajem.
A šta kada tinejdžer ne želi da sklopi ugovor? Tada mu treba reći da su to nova pravila koja će važiti ubuduće iako se sa njima nije saglasio.
Izvor: Politika
