PIŠE: Ivana Perić, žena kojoj je nick do skoro bio IvanaNeSpava

Ne znam ko je prvi izrekao frazu  „spava kao beba”, ali tu osobu mrzim. Mrzim je iz dna duše. Uz mržnju, mislim da ta osoba nikada nije imala bebu u kući. Jer većina beba ne spava. Bebe plaču, vrište, kake, imaju grčeve, niču im zubi, žele da se igraju kada vi više nemate ni atom snage, i jesam li pomenula – plaču?

Da, bebe sve to rade, a rijetko kad spavaju. Na taj način većina prosječnih beba provodi svoju prvu godinu. A onda, tu je moja beba. Moja savršena, predivna, zdrava beba koja nije spavala prvih godinu i po dana svog života. I kada kažem – nije spavala, ne mislim kao što neki od vas srećnika kažu – budi se beba na 4 sata. Mislim – MOJA BEBA NIJE SPAVALA.

Spavao je u nekim potpuno šašavim intervalima od 15 minuta do 2 sata, maksimalno. Budio se stalno, konstantno i neprekidno. Plakao je veoma često, vrištao neutješno, nekad toliko da su komšije osjetile potrebu da pitaju da li je sve u redu; a najčešće je samo bio budan. I zahtijevao da ga zabavljamo. Svaki dan, svaku noć, iznova i iznova, bez trunke predaha, bez ikakve šanse da ikada odmorimo.

Šta smo sve probali da bi spavao? Mislim, sve! Spavanje u rukama, aplikacije na telefonu sa svim vrstama buke, fen, usisivač, spavanje u kolicima, spavanje u autu, spavanje u rukama dok ja trčim (da, džogiram!) kroz kuću, puštanje djeteta da plače da se samo uspava (nakon 4 sata neprekidnog plača smo odustali). Nakon perioda glasnog vrištanja u sred noći i izbezumljivanja i nas i komšija, odveli smo ga i pedijatru i neurologu. Posle nekoliko testova, naravno, sve je i dalje bilo u redu.

Kako je prolazilo vrijeme i kako smo sticali iskustva sa njegovim plačem, shvatili smo da ga muče zubi koji jako sporo i bolno niču. Šta smo sve probali da mu olakšamo – sve moguće vrste glodalica, sve vrste bebi gelova za zube – i prirodne i one sa najvećom dozom lidokaina. Homeopatske tabletice i sramota me što ovo javno govorim, dozvolila sam jednom članu familije da posjeti osobu koja se predstavlja kao „vračara”. Osoba je donijela zaključak da mi je sin pod urokom od strane muževljeve familije, naravno, i kazao nam je šta da radimo. I radili smo. Nije pomoglo, naravno. Ništa od toga nije pomagalo. Jedino što mu je dokazano pomagalo, olakšavalo bolove i omogućavalo nam 3 do 4 sata sna je bio lijek protiv bolova. Uz blagoslov pedijatra, dobijao je lijek, ali ne često, bojali smo se štetnih efekata i izazivanje zavisnosti. To nam je bila jedina pomoć i olakšanje koje smo mogli da koristimo.

Ja sam pedagog po struci. Osim toga što sam pedagog, ja sam jedan veoma težak i komplikovanju sklon čovjek. U svom umu sam zacrtala tačno kako ja mislim da treba da izgleda roditeljstvo, vaspitanje, održavanje kuće i život, generalno. Moja majka ne živi u istom gradu i radi, tako mi nije bila na raspolaganju kada god poželim. Muževljeva majka je bila tu da pomogne kada god je bilo potrebno, ali stvar je u tome da ja NISAM ŽELJELA pomoć. Željela sam da budem u stanju da sve sama uradim bez ičije pomoći. Htela sam da budem sposobna da čuvam bebu, perem, peglam, kuvam, usisavam (ponedeljkom i petkom), ribam kupatilo (utorkom i četvrtkom), provodim kvalitetno vreme sa svojim mužem, gledam film, čitam knjigu i odspavam 4 do 6 sati. Kako izuzetno naivno i budalasto od mene.

Dogodilo se neizbježno, počelo je da utiče na mene i da ostavlja posljedice. Osoba može živjeti na takav način i pod tolikim pritiskom i umorom samo jedno određeno vrijeme. Prvo su počele svađe sa mužem. Očekivala sam, ne znam ni ja šta, da magično riješi problem. A za sve to vrijeme on nije spavao, odlazio je na posao i vraćao se kući nervoznoj ženi i nervoznom i neispavanom djetetu. Kao vrhunac svog ludila, počela sam da se ljutim na dijete zato što je budno i ne spava. Da mu to govorim, jasno i glasno. Bebi koja je u bolovima, koja ne zna ništa o svijetu i koja samo hoće svoju mamu. Postala sam neurotična i paranoična. Srećom, vrlo brzo mi je na te probleme porodica nedvosmisleno ukazala.

Ranije sam se u životu obraćala psihijatrima, psiholozima i terapeutima bez problema, bez uobičajenih sentimenata i osuda koje se uobičajeno vezuju za tu radnju. Taj put mi je bilo neuporedivo teže da se obratim terapeutu iz dva razloga. Prvi, zaista sam mislila da nema pomoći, osim ako ne postoji neki tajni način za održavanje djece u snu. Drugi, sram i stid. Bilo me je sramota zato što sam neuspješna kao majka, žena, domaćica, neuspješna kao ljudsko biće, kao osoba. Stidjela sam se zato što nisam uspjela da izbalansiram i žongliram sve obaveze, prepreke i nedostatak sna. Davila sam se, a istovremeno sam se stidjela toga što se davim.

Terapeutkinja je pomogla. Naravno da jeste. Polako mi je pomogla da nađem adekvatne i djelotvorne načine kako bi se nosila sa nespavanjem, i svojim i djetetovim. Dobila sam pomoć oko mehanizama pomoću kojih mogu da kontrolišem svoje reakcije, ali ono što je najbitnije – pomogla mi je da naučim da prihvatim i da TRAŽIM pomoć. Da ne moram sve sama. Da niko ne mora sve sam.

Od tada je zaista i bilo lakše. Nije se dogodilo magično i čudesno spavanje odjednom, ali sam ja prestala sa očekivanjima da će se to dogoditi. Prestala sam sa nagađanjima kada će početi da spava. Postalo je nebitno kada ću oprati sudove i usisati kuću. Uradiću kada stignem, kada imam vremena, kada odmorim, kada mi se radi; nebitno. Nebitan je i ručak, da li je gotov, postoje dostave gotove hrane. Izabrali smo dan u nedjelji kada će dijete biti i prespavati kod bake i deke, da bismo mi mogli da odspavamo, odmorimo, pogledamo film, posvetimo se jedno drugome ili da se posvetimo sami sebi. I postalo je lakše.

Ta beba sada ima dvije godine i nije više beba. Sada je dječak koji priča, pjeva, skače, igra  se i ne sluša mamu i tatu. Taj dječak sada spava noću. Ne savršeno, ali spava. Probudi se da piški, pije vode ili je se jednostavno uplaši. Ali se vrati da spava. I spava.

Par ljudi me je pitalo da napišem tekst o cjelokupnom njegovom nespavanju dok je još bilo u jeku, ali ja sam odbila. Razlog za to je što nisam imala srećan kraj, nisam imala nikakav kraj, a ovakva priča zaslužuje lijep, optimističan kraj. Sada mogu da kažem očajnim roditeljima kojima djeca isto ovako ne spavaju, da zaista bude bolje. Da iako sada izgleda nezamislivo i nemoguće, to prođe i oni stvarno počnu da spavaju u jednom trenutku. I bude lakše. Jedini savjet koji mogu dati je da uživate u svom djetetu, u svojoj bebi i ne brinete previše. Jer ja nisam uživala koliko je trebalo, previše sam brinula i želela da kontrolišem sve. I zbog toga mi je neopisivo žao. Zato se sada trudim da uživam najviše moguće i obećavam da me ova „ne faza” koja kreće neće previše izbacivati iz ravnoteže.

Izvor: Lola Magazin