PIŠE: Moja Mama Nova

Nedavno su mi dvije drage ženske osobe saopštile da se u njihovom kraju desio neopisiv „bezobrazluk.“  Majka troje male djece, a supruga pomorca, je unajmila dadilju!  Ona „ne radi,“ viđamo je u gradu svaki dan kako pije kafu „namontirana do bola“ i – platila je nekog da joj čuva djecu.

Na drugom kraju grada, nedugo potom desio se drugi „bezobrazluk.“ Majka koja treba uskoro da se porodi je, zamislite, dala otkaz zato što želi da bude sa svojom bebom.  Umjesto da moli poslodavca da joj produži bolovanje, ona je na užas okoline donijela odluku da „ostane kod kuće.“

Kako saznajem iz povjerljivog izvora, ovim „bezobralucima“ nema kraja, jer je treća mama donijela odluku da kada joj istekne porodiljsko dijete da u jaslice, a ona se posveti svom poslu kao menadžer u stranoj korporaciji.

Ono što sve tri mame spaja, pogađajte, nije samo „bezobrazluk.“  Kao čelična nit povezuje ih strašni sud okoline, jer su raskalašne, lijenje ili bar toliko sebične da su se odlučile na SOPSTVENI IZBOR.

Američka naučnica, Dr. Martha Beck, tvrdi da ne postoji naučni princip koji podržava nastojanje današnjih žena da svima budu sve.  Od nas se očekuje da budemo požrtvovane majke, uvijek spremne da saslušamo najmlađe, da gradimo karijeru svjetskog glasa koja podrazumijeva pojavljivanje u medijima, da spremamo, kuvamo, čistimo, a da nam pri tom ne spadne lak sa noktiju, jer je ipak okrzani lak povod za prezir i da – na kraju dana sa snagom čarobnice podržimo patnje svoga partnera koji je imao težak dan na poslu, kako mu ne bi usfalilo muškosti.  Mi nekako u 24 sata koliko dan, kako naučna istraživanja nesumnjivo tvrde SVIMA TRAJE – treba da uglavimo svoj zdrav život, balansiranje potreba drugih, izgradnju poslovne imperije i održavanje sopstvene privlačnosti – jer je svako odstupanje od tog šablona stvar osude.

Osuda nas čeka na svakom koraku.  Dokaz za to je poznata kreatorka sa ovih prostora koja je u jednoj emisiji dala izjavu da se „grozi“ naših žena koje toliko insistiraju na porodiljskom bolovanju.  Takođe se grozi onih žena koje su prestale da rade kako bi pazile djecu, jer ipak davanje primata sopstvenom poslovnom uspjehu ono sto dobru ženu izdvaja od loše.  Nisam je pitala, ali pretpostavljam da isto mišljenje ima i pjevačica koja je nedugo poslije svog porođaja požurila da se slika u kupaćem kostimu kako bi svima poslala poruku – nisam se raspala u trudnoći uta-ta!

Ja se ne ložim na likove iz novina.  Uvažavam mišljenja dragih ljudi.  No, kad njihova mišljenja počnu da se poklapaju sa osuđujućim izjavama iz novina, vrijeme je da započnemo dijalog.

KO TU KOGA FARBA????

Ja sam se dugo pitala ko nam je prodao glupu priču da moramo svima da budemo sve.  Jedno vrijeme sam bijesnela po kući i psovala „muški šovinizam“ koji je uslovio moju vrijednosti time koliko mi je čista kuća i kroz koliko obruča mogu da se provučem u toku dana.

Muža sam u procesu obasula prezirom, jer mi nije bilo jasno kako može da mi samo kaže, „Ej, odoh na basket“ i da se sa ozarenim licem izgubi preko vrata.  Osjećala sam se pokranom jer ja nisam mogla samo tako da ustanem i da kažem, „Ćao društvo, odoh ja na zumbu!“  On, moj bog ljepote i šarma, postao je skot kojem nisam mogla ni sijenku da vidim jer me je „stavio u situaciju“ da izgubim sebe, da služim nekom arhaičnom i nepraktičnom principu i da počnem da mrzim svoj novi život.

U tom novom životu kao majka i supruga „morala“ sam i da smršam posle porođaja i da kuvam i da spremam i da čistim i da dočekujem goste i da budem potpuno posvećena bebi, pri tom ne zanemarivši muža.  „Morala“ sam i da se ne izgubim u brdu prljavog veša koji je po pranju i sušenju dobijao novi kvalitet i postajao brdo „veša za peglanje.“  „Morala“ sam i da slažem i preslažem, brišem i prebrisujem, ribam i doribavam, gulim, ljuštim, sjeckam, perem i ispiram… I to sve prije nego što sam „morala“ da požurim da se vratim na posao.

Na kraju, između metli, deterdženata, mrlje, prašine i izgužvanih rezimea – „morala“ sam da kažem DOSTA!

I…
Pogodite šta se desilo…

Ništa.  Muž me nije ni čuo.  On mi nikada nije ni rekao da bilo šta moram osim da budem srećna.

Dok vam ovo pišem, u meni narasta snaga inspiracije i želja da svaka mama pronađe SVOJ PUT.  Ako je tvoj put da se slikaš u bikiniju posle porođaja, onda – bravo mama! Sigurna sam da je to zgodno tijelo rezultat tvoje snage i inspiracije.  Ako pak, obnavljaš sirotišta, crkavaš za „stranca“ ili pišeš pjesme jer ti je tako došlo – onda opet, bravo mama! Bravo i ako se pitaš sta bi uopšte voljela.  Bravo i ako kažes „tuširanje bez djece i sređivanje za kafu u gradu je stvar higijene“ i onda zapališ preko vrata. Bravo i ako ne možeš da dočekaš da me iskritikuješ jer je i to znak da u tebi ispod silnih „moranja“ i dalje kuca nešto veće što ima šta da kaže.  Bravo i za to što jesi mama ili što si možda odlučila da ne rađaš, a čitaš ovo. Bravo, jer si se odlučila na SVOJ izbor.

Na putu koji sam ja za sebe odabrala trenutno sjedi hrpa neopranog suđa sa moje lijeve strane, veš koji se suši već treći dan i koji neće biti opeglan – nikada.  Stopala mi dodiruju pod koji sam možda počistila prošle srijede.  Muž me upravo štipnuo (neću vam reći gdje) i veselo odskakutao na bazen.  Ja sam radosna.

Ako mislite da samo zatvaram oči od REALNOSTI i da mi živimo u svinjcu, varate se.  Ja hoću da zagrlim svoju slinavu rernu svaki put kada je vidim, jer me svaka fleka podsjeća na to da od onog što sam MORALA bila je samo jedna stvar.

To je da prioritet dam onome što volim, a da se onome što moram posvetim samo onda kada stvarno imam inspiracije za to.

A gosti?  Goste ne primamo!  Kuću nam pune samo dragi ljudi koji od bebećeg osmijeha i kvalitetnih razgovora ne stignu da povuku prst preko prašine.