PIŠE: Sandra Nikolić, OLI psihoterapeut u edukaciji
Djetetu je potrebno sigurno i bezbjedno okruženje kako bi se pravilno razvijalo. Vaša dužnost, kao roditelja, je da mu to i obezbijedite.
Ali, vi nemojte. Nemojte štititi staklene ćoškove, utičnice, stepenice. Dozvolite mu da se približava šporetu, naročito kada se koristi i vruć je. Nemojte se truditi da mu ishrana bude raznovrsna, ma ne morate se ni baviti hranjenjem više od jednom dnevno, čisto da ga održavate u životu. A i ta kadica za kupanje… pa mjeri temperaturu vode, pa dodaj patkice, pa neka specijalna kupka. Ma, dajte, čemu sve to. Svađajte se sa svima u djetetovom okruženju, a najviše sa partnerom i djetetom, ili djecom. Vičite kad god vam se ukaže prilika. Možete se i pobiti čak, što da ne. Nađite još neku djetetovu potrebu koju možete neispuniti. Neka plače malo, šta ima veze, svima je potrebno malo čeličenja. E, da – nikada ne trošite ni vrijeme ni energiju da djetetu objasnite gde je pogriješilo, ili gde ste vi pogriješili. Iovako je uzaludno.
Dijete slijedi primjer – uči gledajući.
Ali, vi se nemojte truditi da se ponašate kako biste voljeli da se vaše dijete ponaša. Nego lijepo, ako vam se pije vino – nagnite flašu, udobno zavaljeni u fotelju. A njemu poslije samo kažite da vi to možete – on ne, i tu je stvar riješena. Napravite žurku, zadovoljite svoje socijalne potrebe. Dijete može biti u sobi, muzika i vika su iovako prirodne stvari. I neka ga što više različitih ljudi u što više situacija uzima u ruke, ali to još dok je baš beba, tipa prvih nedjelja i mjeseci.
Kada ne znate šta biste sa djetetom, najbolje je pratiti osjećaj.
E pa super, moj osjećaj sad kaže da mi treba prostora i da me mora ostaviti na miru. To bi značilo – zaključajte ga u sobu, vežite za radijator, nekad mora prestati sa vriskom. Smiriće se on sam. Nije kao da roditelji upravo tome služe.
Dijete razvija inteligenciju i različite vještine samo kada su mu bazične potrebe zadovoljene.
Ali, vi ga nemojte hraniti. Važnije je valjda da mu kupite najnoviju brendiranu igračku nego da dijete bude sito. A posle ga tjerajte da se igra njome. Šta ima veze da li mu se dopada? Valjda vi znate šta je najbolje za vaše dijete. Uostalom, tako su i vaši sa vama postupali – i, vidite da se može, čini vam se da dobro funkcionišete.
Dijete se razvija i sazrijeva samo uz određenu dozu napora i frustracija.
Frustrirajte dijete ne razmišljajući o načinu na koji to radite i mogućim posledicama. Jel’ piše lijepo da to treba djeci raditi? Kako bi, uostalom, mogao da nauči da za neke napretke treba da se pomuči? Ovako ne moramo da se bavimo onim komplikovanim pitanjem – šta odgovara djetetu shodno uzrastu. Daš mu nešto, pa nek se snalazi, satima, danima, nedjeljama, mjesecima – nije bitno.
Dijete treba da nauči da mu ne pripadaju sve stvari na ovom svijetu. Neke treba zaslužiti. Neke treba podijeliti.
A ne, vala. Daćete mu lijepo sve što mislite da mu treba. Što da deli nešto što je njegovo? Svašta, pa nek se i drugi roditelji angažuju u kupovini igračaka za svoju djecu. „Ja ponekad kažem – ako neko hoće da uzme nešto tvoje, bolje ga odmah udari.“ Fizičko obračunavanje nikada neće zastariti kao metoda. Poneki šamar, ugriz, čupanje, pljuvanje – ma, sve je to dozvoljeno. Čuj dozvoljeno, poželjno.
Djetetu treba postaviti granice koje će biti dosledno praćene.
A, granice. Ko će se time zamlaćivati… granice treba objašnjavati, pa prilagođavati uzrastu, pa pratiti da ih dijete nijednom ne pređe, koliko god da testira i manipuliše. Ono mene da manipuliše! Bolje da se ja vodim onim – zavisi od raspoloženja. Iovako sam ga ja napravio/rodila, ja određujem njegov/njen život.
Nemojte djetetu pretiti ili obećavati nešto što nećete ispuniti, naučiće da vaša riječ ne znači mnogo.
Ma, nemojte se truditi oko toga. Nemojte paziti šta pričate, prijetite ili obećavate. Kako uostalom možete znati da li će se nešto ispuniti ili ne? Vaše je da dijete bude mirno, a šta će se odvijati u njegovoj glavi, i šta će se kasnije dešavati… videćemo.
Dijete treba samo da odluči čime će se baviti i šta će ga zanimati. Roditelji su tu da pruže različite mogućnosti i malo usmjere djetetova zamišljanja i razmišljanja.
Ma, ko je meni pružao mogućnosti? Glupa je ta politika, kao dijete može nešto da zna samo za sebe. Tutnućemo ga negdje gdje se dobro zarađuje. Moja penzija će iovako biti mala.
Dijete treba da ima organizovane dnevne aktivnosti, ali je u raspored nužno unijeti i slobodno vrijeme.
Šta će djetetu slobodno vrijeme? Ono sve što radi – iovako predstavlja dio igre. Nemojte mu još i slobodu davati. Bolje navikavajte odmah na usisivač, brisanje prašine, zalivanje cvijeća. Ma može to i od druge godine…
Djetetu ne treba pretrpavati sobu ni igračkama ni knjigama, koliko god bile korisne za njega. Djeca treba da imaju različite mogućnosti, ali da izbor bude razuman – inače će biti nesigurni, zbunjeni.
E, pa za ovu premisu imate dvije super opcije. Jedna je da dijete nema svoju sobu, i nema ništa od pomenutih stvari. Druga je da ima i više od „prenatrpanosti“. To da dijete ne treba da ima previše izbora jer ne umije dobro da se snađe je sasvim suludo, pa nije li dijete čovek u malom po svim sposobnostima?
Školsko dijete treba da ima jedan kutak u prostoriji koji će koristiti samo za učenje.
„Pa nisam ni ja imao odvojeni dio za to, učiš gde stigneš – trpezarija, kupatilo…“ Ma da, nećemo se još i oko toga truditi. Ko da nije dovoljno što mu treba kupiti knjige, sveske i drugu opremu. Još kad moraš pomoći oko domaćeg… dosta je iovako napora. Kad ima obavezu, mora da je završi, pa gdje god. Da ne polemišemo mnogo.
Nemojte dijete učiti da će se svima dopadati i da će ih svi voljeti, kuda god krenuli. Kada se suoče sa realnošću, samopoštovanje im može biti značajno ugroženo.
Naravno da će svi da vole moje dijete, pa pogledaj tu smeđu kovrdžavu kosu, te krupne plave oči, još kad se nasmije – ma osvaja! A i šta mi pričaš o samopoštovanju u trećoj godini… to dođe poslije, tamo kad nešto stvarno postigne u životu.
U redu je da se posavjetujete sa nekim iskusnijim ili stručnijim kada je vaspitanje djeteta u pitanju.
Ali, vi nemojte. Zašto biste se savjetovali, pa nije kao da imate neki problem. Pa šta ako dijete vrišti svuda, često plače i nesrećno je, odbija da jede i spava? To iovako nije vaša odgovornost… pogotovo nemojte da neko sazna da ste se obratili za pomoć!
Ovaj tekst je nastao zbog toga što je Internet pretrpan „radite to i to“ tekstovima. Moja je ideja bila da pokušam na drugačiji način da predstavim ono što neke od nas povremeno frustrira i opterećuje. Tekst je mahom bio ironičan, ali trebalo bi da govori „Nemojte raditi to i to“. Nekome će ovakav pristup odgovarati, nekome neće. Uostalom, ni svakom djetetu ne odgovara potpuno isti pristup, zar ne?
Ako ste se u nekom dijelu pronašli, ozbiljno se zapitajte o uspješnosti svog roditeljstva. Dobro roditeljstvo i kvalitetno vaspitanje djeteta zasnovano je na dubokoj samoanalizi roditelja. Neke greške se mogu ispraviti prije nego što bude kasno. Većina vas zna i kako, samo se drži lakšeg puta.
