PIŠE: Tatjana Kuljača

Rodi se jednom dan u kojem sve dobije jasan smisao. Kiša zimi u planini, baš onda kad očekuješ krupne snježne pahulje. U danima kad nisi ni svjesna koliko ti prija da u toplini prostorije uživaš u mirisu vruće kafe i dobovanju kapi o prozorsko okno. Da samo budeš prisutna u svakoj misli koja se u tvom umu stvori. Svakom koraku koji napraviš. Kao kad hodaš po klizavom ledu i fokusiraš se samo da održiš ravnotežu. I shvatiš kako u trenucima balansiranja na klizavom tlu odmaraš od misli koje ti se po glavi svakodnevno roje.

Diši duboko i upijaj. Svaku kap. Mirisnu notu. Minute koji se vuku. Jer ti je s razlogom dato da zakočiš i odmoriš.

Nađem smisao i u onom danu kada me sa posla isprate vratolomije. A kući dočekaju zahtjevni mališani. Kada nakon zagrljaja, poljubaca i virenja u kese koje sam iz prodavnice donijela uslijede zahtjevi… Daj mama vode…  Soka… Šta si mi kupila… Kad ćeš mi kupiti… Što mi nisi kupila… Kada ćemo da živimo u Kini… Ko ti je ljepši, bato ili ja… Sve dok nastojim da sa visokih potpetica ne opalim na nos u pokušaju da udovoljim svima, dok voda iz džezve polako uvire. I od preostale količine skuvam pola šoljice koju nosim sa sobom po kući koju pokušavam dovesti u red. Ili uz ulicu ako se ekipi baš ide u šetnju. Da – kafenišem uz ulicu. Niz ulicu. Nisam ni svjesna kad sam je popila.

Ima smisla i u ovakvom pomjeranju granica kada shvatimo koliko možemo. Čestitaj sebi na pet pari nevidljivih ruku kojima stižeš baš sve. Jer, ne može to baš svako. Svakome nije ni dato.

Kada mi djeca pošandrcaju pred spavanje, počnu da se kikoću, glupiraju, skaču, ja im se pridružim. A nekad me to tako nerviralo! Ma, trebaju da idu na spavanje, neću ih uspavati do 11 sati! Tako je. Sad im se pridružim. Glupiram se. Skačem. Smijem se. Kikoćem. Dišem duboko. Smije mi se svaka pora na koži. Svaka ćelija u organizmu. A oni zadovoljni! Oslobođeni prijetnje da ću početi da vičem i da ću prekinuti zabavu.

U redu je cičati. Smijati se. Skakati. Mama se smije. Mama ciči. To je dobro. Ništa loše neće da se desi. Neće “o’plakati” ako se budu previše smijali. Ne postoji previše smijeha. On je uvijek dobar.

Kad mi se plače, plačem. Ne gutam suze. Ne pravim se da sam jaka. Ne puštam da so iz očiju ostane unutra i nagriza mi dušu. Mama je tužna zbog toga i toga. I suze su dobre. S njima odlazi višak tereta sa duše i čini da se lakše ispravi. Ima i takvih momenata u životu. Kad plačeš. I imaš potrebu da se iza osmijeha ne kriješ. Iza onoga “sve je u redu”, kad nije.

Oni znaju da je u redu plakati. Jer Bog nam je dao suze da njima brišemo višak tereta koji nosimo. Ko sam ja da kažem da suze nisu dobre, kad znam da iscjeljuju?!

Puštam ih da plaču kad im se plače. Ne vičem na njih da prestanu. Ne kažem im da samo slabići plaču. Jer znam mnogo nejakih iza kamenih lica i mnogo snažnih duša iza obraza koje su suze s vremena na vrijeme kvasile. Plačite djeco. To je dobro. Biće vam poslije lakše. Plačem i ja i nisam postala slaba. Jedino mi je duša lakša i čistija.

Uživam i u rijetkim danima kada ne moram ništa. Ni da ustanem iz tople postelje u određeni sat. Ništa da radim. Nikuda da idem. Kad mogu da buljim u jednu tačku koliko me volja. Da čitam, bez prekida. Dok ne počne da mi se manta od gladi. I uživam. Bez trunke krivice što se izležavam. Kad dopustim da sam samoj sebi dovoljna. I da mi ne treba niko i ništa da taj dan bude potpun. Jer ga punim udisajima. Odmorom. Melodijom koju pjevušim otkako oči otvorim. Ne bih li zaustavila um koji mi je već napravio raspored.

Sve je stvar izbora. Lijep ili ružan dan. Suze ili smijeh. Odmor ili akcija. Biti svoj i raditi ono što ti prija ili ispunjavati svoja i tuđa pretjerana očekivanja. Biti zadovoljan i živjeti u ljepoti sopstvenog izbora je najbolja lekcija koju djeci možemo priuštiti. Ja svoju djecu, svakako, želim vidjeti srećne i nasmijane. Zadovoljne i voljene. Počela sam od sebe. A oni uče svakim danom.