Da progovori, prohoda, skupi igračke, bude veseo kada gosti dođu.

Da propliva čim vidi more. Dobro, dobro, izgleda sam samo ja ovo posljednje očekivala. Ali nekako sam, vođena time da muž i ja obožavamo vodu, a i klinac iz kadice ne izlazi, očekivala da moje dijete uđe u vodu, zavoli je na prvi pogled i da se onda samo igramo i brčkamo. Velika očekivanja.

Dijete je pogledalo vodu, sa talasima koji su se približavali, dotaklo je nožicama i bjež, bjež, bježanija je počela, glavom bez obzira. Hladno, hladno, govorio je. Ma, nije, uđi, vjeruj mami, za dva minuta biće ti toplo. Neću vodu, neću vodu. I tako devet dana.

A ja sam se trudila. Možda i previše. Hajde da trčimo pored vode, može? Može. Hajde da skočimo u talas i pokvasimo se do koljena? Hajde. Hajde da plivamo malo? Neću vodu, neću vodu, i opet bijeg na početak plaže, kao da cu ga utopiti ili nešto slično.

A iskreno i jesam bila mnogo bijesna. Naročito kada bih ugledala kakvo mlađe dijete kako plivucka sa šlaufom ili mišićima. Zavidjela sam njihovim roditeljima. Zavidjela njima, jer tek sada otkrivaju svijet. Dok je moj namćor sjedio metar od vode i pravio kojekakve kule.

Ja sam ludjela zbog njega, a muž zbog mene. Nemoj ga forsirati, samo ćeš gore učiniti. I meni je voda hladna, i talasi su veliki. Pa kraj septembra je, hladno je već. Imaj strpljenja, imaj razumijevanja.

Ništa od toga nisam imala. Činilo mi se nemogućim da mama i tata delfini dobiju delfina koji neće u vodu. Onda to i nije delfin. Već možda prase? Žirafa? Noj? I zašto mi ne vjeruje bar na dva minuta i uđe u vodu sa mnom? Zašto?

Negdje na pola ljetovanja upoznali smo malog drugara. Od četiri i po godine. Ni on nije htio u vodu. A nije ni majku puštao da ide. Kako žena krene, on krene da vrišti iz svog glasa. Mamaaaaaaa! Čovječe, kad vrisne, svi suncobrani i ležaljke se prvo skupe, pa popadaju. Jadna žena, pomislila sam. A onda sam shvatila da to vrlo brzo mogu postati ja.

I pitala sam se šta da radim. Kupili smo mu kola za vodu. Ostaše nepokvašena. Mišić. Ma kupila bih mu i jahtu samo da je htio preći svoju granicu. Ne dalje od koljena. A ako se kupaći pokvasi, počinje se sa drekom i vikom. Mokro, mokro, mokro! Ma, dušo, osušiće se. Neće, kmezi kmeza… Aaaaa, da je ovo kakav crtić već biste vidjeli kako mi sve vene pulsiraju, a glava puca. U paramparčad.

Uspjeh je bio kada sam ga naučila da sam uzme vodu iz plićaka sa kanticom. Ili kada bi ga isprskala vodom, glumeći da pada kiša. Ili kada smo se prskali vodenim pistoljem. Jurila sam sa njim sa jednog kraja plaže na drugi, prskajući ga pritom. Zatrpavala sam mu noge pa ih prala poslije.

I onda, kako to obično biva, na kraju filma, na kraju ljetovanja, jedan jedini, prvi i poslednji dan bez talasa. Ajde mama u vodu, viče mi dijete. Gledam je li to on, da ga nisu slučajno vanzemaljci oteli pa vratili. Krstim se, čudim se. Hajmo dušo moja draga. Ali mama, samo vodu napunimo, drugi put kupamo, još je hladno, kaže mi i ruši mi sve snove, a ujedno i stvara neke nove, jer vidim koliko je porastao i koliko sve razumije.

Ipak, na kraju krajeva, niko nije savršen. Moje dijete nije htjlo u vodu, ja jesam. Komjija mrzi vodu, a dijete mu neće iz vode, pa on mora uz dijete biti, i kuka i pita se da li mu je dijete normalno i šta je Bogu zgriješio. Ja se pitam, bi li se mijenjao, ali samo na tren. Jer ja bez mog delfina koji ne voli vodu ne bih mogla ni tren.