Piše: Nevena Medurić Vujošević, savjetnica za dojenje udruženja Roditelji

Kako sam rijeŠila da dojim svoju djecu? – Lako. U mojoj porodici nikad se nije postavljalo pitanje da li se bebe doje ili ne. Moja baba je dojila moju mamu, moja mama mene. Moj otac je jedan od rijetkih muskaraca te generacije koji o dojenju zna više nego mnoge majke.

Dok još nisam imala djecu, mama mi je rekla da ako hoću da nastavim svoj život kad dobijem dijete, moram da dojim. Dojenje daje slobodu. Možete da idete gdje hoćete i kad hoćete, da putujete, nema ustajanja noću, nema flašica, peri, isperi, iskuvavaj. Hrana je tu, uvijek spremna.

Kad sam se porodila, sve je išlo glatko. U porodilištu nije bilo baš neke podrške, ali brzo smo stigli kući, a imala sam sreće sa patronažnom sestrom koja mi je objasnila sve što treba da znam. Jedini problem bile su bolne bradavice, ali to je prošlo za desetak dana. Ono što mi se pokazalo kao najefikasnije u tim slučajevima je mazanje bradavica sopstvenim mlijekom, poslije svakog podoja, kad god bih se istuširala i kad god bih se sjetila. Praktikovala sam i da mi bradavice budu na vazduhu što više, što jeste malo komplikovano, ali ja sam bila inovativna i isjekla sam stare majice baš na tom mjestu.

Onda je došla prva kontrola. Doktorka je bila zadovoljna što beba sisa, sve dok je nije izmjerila. Ups!! 650 grama? Samo? Drama je bila na pomolu. Rekla je da će mi dati šansu još jedan mjesec, a onda da razgovaramo o ‘dohranici’. Sve bebe oko nas dobile su po 1 kg ili više, a moja? Tada nisam znala da je svaka beba za sebe, da neka djeca dobiju više, neka manje i da to nije od presudne važnosti. I tek poslije nekoliko mjeseci naišla sam na jedan grafikon po kome je moja beba sasvim normalno napredovala.

A moja ćerka je bila izuzetno „naporna” beba. Stalno je tražila da sisa i da se drži u rukama. Spavanje za nas nije postojalo. Naše dojenje je izgledalo tako što ona povuče 3,4 gutljaja i zaspi. Kad bi pokušali da je spustimo, ona bi počela da vrišti. I tako u krug. Odmah su se javili “stručnjaci” za dojenje. Svi oni znali su o dojenju koliko i ja o nuklearnoj fizici (a to je ništa), ali bili su sigurni da nemam dovoljno mlijeka, da mi je mlijeko slabo ili da je ona alergična na moje mlijeko. Komšinica, muževljev prijatelj, svekrva….bili su jednoglasni: prekidaj dojenje, spašavaj dijete od gladi. Još tada sam znala da ne postoji slabo mlijeko i da je svako mlijeko dobro, baš kao i da ne može biti alergična na moje mlijeko, ali oko količine mlijeka me brinulo.

Sve više sam upadala u paniku. Ima mlijeka, nema, ima, nema….. Poslije sam “naučila” jednu važnu stvar – priroda je uredila tako da naše grudi stvaraju onoliko mlijeka koliko je potrebno našoj bebi. Da, neka beba jede više, a neka manje. Isto kao sto neki ljudi jedu mnogo, a neki malo. Zato neke mame imaju manje mlijeka od drugih, jer je njihovoj bebi to dovoljna količina. Ili mogu imati manje mlijeka prvih dana dojenja, dok se ne počne proizvoditi onoliko koliko je bebi potrebeno, a to samo beba moze da “kaže” maminom organizmu tako što će da sisa.

Sledeća kontrola – 500 grama! Doktorka je bila izričita, dohranica neophodna (a taj deminutiv koji je koristila me je dodatno izluđivao).

Na svu sreću, moja drugarica, koja mi je sve vrijeme pružala podršku, bila je već iskusna mama. Riješila je da mi pomogne da prekinemo agoniju. Kupila je flašicu i onaj prah, koji inače zovu i formula (a formule su u hemiji, ako se sjećam osnovne škole). Plan je bio da ona prvo sisa, a onda da joj damo flašicu. Ako je gladna popiće. Moja ćerka je zgrabila flašicu i povukla nekoliko puta, a onda se stresla i nije imala ni malo srećan izraz na licu. Podigli smo je da podrigne, bljucnula je više nego sto je popila. Drugarica mi je rekla da smo sad završili sa pitanjem gladi.

Tada sam saznala i shvatila da bebe imaju nagon da sisaju i ako im ponudite flašicu, one će popiti, međutim to je samo nagon. Svaka količina do 60 ml nije bebina glad, nego njena želja da sisa. Ne sjećam se šta je bilo sa ostatkom praha koji nije ni malo prijatno mirisao. Od tada mi nastavismo dojenje bez dileme. Sisali smo svuda. U parku, u taksiju, u avionu, kafiću (mada konobar nije odobravao, ali nas je bilo baš briga). Moram da kažem da mi je ćerka imala idealnu težinu sa 6 mjeseci, a i na kraju prve godine.

Zato poruka za sve mame, a i tate: NE ODUSTAJTE!