PIŠE:  Dragana Čikić, Babine brlogarije  

Draga nepoznata učiteljice, ja sam Anina mama. Ana, to je jedna mala plava s kikama koja stanuje u mom srcu od trenutka kada sam je ugledala. Uselila se tu na brzaka i zauzela sav raspoloživi prostor, kao tečnost kad ispuni posudu ili vazduh pluća. Da, ovo drugo je pravo stanje stvari. Iz tuđeg trbuha pravo u moje srce je došla kao poklon i ja ću je sad, na kratko, pozajmiti Vama.

Kada je upoznate, shvatićete o čemu pričam. Dobro, možda ćete je ipak prvo primijetiti kad usred časa povija zalutalog leptira, što će Vaše izlaganje prekidati upadicama jer je radoznala i što će trčati najbrže u razredu, a haljine će joj biti ukrašene čokoladom.

S njom nećete imati velikih problema, tako mi se čini, ako zanemarimo kikotanje na času. Ja sam je učila da se smije i raduje svemu, molim Vas, nemojte to ubiti u njoj. I ono, sve pod konac, to će ići teško. A to i nije za djecu, kad Vam kažem. Djeca ionako suviše brzo porastu…

Ana je super, ja sam ona što već dvije nedjelje ne spava ko svijet. Ona što treba da prepusti kontrolu nekom drugom, nepoznatom, bar na par sati. Ona što je plakala na testiranjima jer je shvatila da više nema bebu u kući, što sjedi kao kreten i razmišlja da li je za prijem prvaka zgodnija bijela haljina na tufne ili ona zelena s bubamarama. Samo da znate, imamo mi i majice s mrtvačkim glavama, nego hoćemo da ispadnemo fine, eto. I nismo Vas birale niti uticale na to da nas dodjele baš Vama, birao vas je školski psiholog. Kako uopšte izabrati nekoga koga i ne poznajete? Ni Vi nas ne poznajete pa ćete nas trpjeti, znam da neće biti lako ali se nadam da ćemo se nekako snaći.

I da znate, kaže se „Crvenpaka“ i „reftlekor“ a ne reflektor, i Djeda Mraz postoji. Postoji i dobra vila Zubić koja kupuje poklone kao nenormalna Ani, mada je mene svojevremeno nekako previdjela, nema veze. Kučka. Ana je voli pa je volim i ja, šta drugo. Zato nam fale neki zubići, ako se i ne ljuljaju mi im malo pomognemo. Moje dijete nije vampir niti ikakav potomak Drakule, bar se nadam i cijenim da vam život nije ugrožen. Za živce to isto ne mogu da tvrdim 😉

Nadam se da se ne plašite gmizavaca i buba kao ja, u Vašem je interesu da ne padnete u nesvijest ako Ana nađe neku zalutalu zmijuljicu ili guštera i sva srećna Vam je donese na poklon. To je vidjela od naših pasa. Uvijek kažem sebi, bolje je da donese zmijče nego bombu ili pištolj, mada baš i nisam sigurna šta bi me više usrećilo. Ana je naučena da voli životinje i da ih se ne plaši i ako pokušate da je plašite smijejaće vam se u lice i dobićete guštera gratis. Samo kažem.

Crtaće svuda, i po klupi, znam. Ja to nisam uspjela ili umjela da riješim, nadam se da ćete Vi moći. Misli da je novi Pikaso i uglavnom crta ono što želi, a ne ono što joj se naredi. Ako joj date lošu ocjenu ona će pored nacrtati cvjetić. Ima živce kao konj, nadam se da ih imate i Vi.

Vjeronauka, plašenje natprirodnim pojavama i slične gluposti po mom mišljenju ne treba da su dio školskog programa, a jesu. Želim da sama odluči da li da vjeruje ili ne i u šta, kad poraste. Ja joj se neću miješati u takve odluke, a Vi, ako samo pokušate, imaćete posla sa mnom, to Vam obećavam.

I olabavite malo s tim domaćim zadacima. Pustite ih da još malo budu djeca, znate i sami da brzo odrasti i nije neki benefit. Neće biti pametnija ako radi zadatke do osam uveče, odgovorno tvrdim. Naučite je svemu što treba, pritisnite, kaznite, sve je to za ljude. Neka nauči da život nije samo šećerlema, neka se uhvati u koštac s problemom koji put bez Vaše i moje pomoći. Ni kod kuće joj nije sve servirano, neću Vam dovesti razmaženog i nesposobnog kretena, ne brinite. Nemojte ni vi meni takvog da vratite iz škole, pa smo kvit.

I ako ta matematika bude išla malo teže, to je samo zato što kod nas u kući dva i dva ne daju uvek četiri kao zbir, luda smo familija skroz. I s bojama nismo načisto, crna i bela skoro i da ne postoje nego su to uvek neki valeri i sve je osenčeno i šareno, tako volimo i takvo nam je i dete. Voli da preispituje, istražuje, filozofira. Moja mama kaže da se to meni sve vraća, jer sam i sama bila takvo dete. Meni ne smeta, sličan se sličnom raduje, biće da je to.

I kad Vam ponudi pola užine, uzmite, čak i ako držite dijetu. Uzmite, usrećićete moje dijete. I ako Vam usred predavanja sjedne u krilo, nemojte da je otjerate. Ona samo voli da grli. Nadam se da to školski sistem ne smatra strašnim prestupom, mada, ko zna. Majčinsko srce i školski sistem niijesu uvijek na istoj strani.

A sad odoh da otplačem još jednu turu u kupatilu, totalni sam slabić od žene. I da vježbam one sentence „dok si na mom ‘lebu“ i „dok si pod mojim krovom“, čujem da su evergreen.

I ostavite mi Crvenpaku još malo, još samo malo…