Nikola Kaluđerović  prvi je tata koji je nakon početka primjene novih pravila prisustvovao rođenju ćerke u Kliničkom centru Crne Gore i bio podrška supruzi u porođajnoj sali. Rađanje ćerke Ksenije najemotivniji je i najuzbudljiviji događaj, kako kaže, u njegovom životu, o čemu je govorio za portal Roditelji.me. Taj čin će pamtiti za cijeli život i smatra ga privilegijom koja je, do sada, bila rezervisana za majke. Razumije očeve koji ne žele da prisustvuju porođaju svojih patnerki, jer vjeruje da je razlog tome njihov strah, zbog čega im savjetuje da se pripreme i informišu  kako bi ga prevazišli. I prvi put su ga njegovi nabliži nagovarali da odustane od prisustva, ali on to nije uradio i ne planira ni naredni. Smatra da uprava Kliničkog centra treba da odustane od naplaćivanja prisustva porođaju kako bi bi ta usluga bila dostupna svima.

Da li je obuka za prisustvo partnera porođaju koju organizuju u Kliničkom centru Crne Gore bila korisna?

Nikola: Obuku sam prošao sa suprugom u Kliničko bolničkom centru Crne Gore. Ona se sastojala u jednočasovnom prisustvu prezentaciji o osnovama porođaja u medicinskom smislu, koju je održao doktor Medan. To je prlika da se postave sva pitanja u vezi samog čina porođaja, kao i uloge pratioca. Predlažem svim budućim pratiocima da prije ove obuke pripreme spisak pitanja u vezi sa pravilima ponašanja kojih se moraju pridržavati u toku porođaja, kao i o samom porođaju, njegovom toku, neželjenim ishodima, mogućim vanrednim intervencijama, kako bi se prije svega, psihički, pripremili za ovaj čin.

Šta ste novo naučili i saznali zahvaljujući tome?

Nikola: Ono što sam naučio je da posao ljekarima akušerima, babicama i ostalom medicinskom osoblju nije ni malo lak. To je moj utisak, s obzirom da je te noći bilo najmanje 6 porođaja u toku 6-7h koliko sam boravio u porođajnoj sali. Neko će reći da je to je njihov posao, da su za to su plaćeni, “oguglali su oni na to”, ali, i pored toga, kada imate na umu da su direktno odgovorni za početak života bebe i život majke – porodilje, samo ta činjenica vam daje za pravo da pomislite da se radi, najblaže rečeno, o visoko odgovornom poslu. Pored toga, dodao bih i da je raditi taj posao i privilegija jer učestvujete u rađanju novih života!

Nije manje važno napomenuti i da su uslovi u porođajnoj sali na veoma visokom nivou, da je svaka porodilja smještena u posebnoj sali, da im se pušta muzika, da su sale okrečene toplim, pastelnim bojama, da je akcenat na higijeni i čistoći, kao da su porođajne sale opremljene modernim novim aparatima i uređajima kojima se prati stanje majke i bebe.

Možete li da nam opišete svoje iskustvo u toku porođaja?

Nikola: Pošto je supruga primljena na odjeljenje sačekao sam da me pozove dežurni ljekar akušer da joj  se pridružim  u porođajnoj sali. To obično potraje oko sat vremena, ponekad i više (zavisi od toga koliko traje medicinska priprema trudnice za porođaj). U našem slučaju je trajalo dva sata jer smo čekali da krenu jače kontrakcije. Prije ulaska u salu pratioci su dužni da obuku zaštitnu opremu, kecelju, kapu, kaljače… i operu ruke. Zatim se pridružuju suprizu u porođajnoj sali.
Pratilac je tu da supruzi pruži psihičku podršku, da je hrabri, razgovara sa njom, ali i da joj očisti znoj sa čela, nakvasi usne itd.

Kada se vrše određene redovne medicinske intervencije u toku porođaja pratioca zamole da se skloni iza paravana koji je obezbijeđen za tu priliku. Preporučuje se da pratilac stoji sa strane trudnice, sa boka, dok traju kontrakcije. Kada dođe do samog čina porađanja, pratilac direktno učestvuje i pomaže porodilji na način što je hrabri  da daje potrebne napone, drži joj glavu itd. Sve u svemu, ušao sam u salu u 21.30h, Ksenija se rodila u 1.55h.

Da li ste ostajali sa suprugom i bebom i nakon porođaja? Šta ova mogućnost i ovo iskustvo za Vas znači?

Nikola: Najemotivniji i najuzbudljiviji događaj u mom životu je sam čin rođenja bebe, naše Ksenije. Njen prvi udisaj, plač, i pogled na nju i suprugu, prilika da je neposredno po rođenju držite u naručju i budete sa suprugom i bebom 2 sata po rođenju bebe je uspomena za cijeli život i privilegija koja je, do sada, bila rezervisana za majke. Meni je zaista bilo žao očeve i njihove uže članove familije koji su stajali ispred vrata GAKa i čekali da im na desetak sekundi pokažu tek rođeno dijete i potom ga odvedu. Sada, u činu rođenja mogu uživati i očevi ukoliko to žele, i na žalost plate 79 eura, koliko košta ostvarenje prava da budete pratilac na porođaju u KBC-u. Kažem nažalost, jer ovaj dodatni trošak nije mali i na taj način se stvara osnov da se diskriminišu oni roditelji koji ne mogu priuštiti da plate ovaj trošak.
Zato i apel menadžmentu ginekološko-akušerske klinike KBC-a da revidiraju svoju odluku i iznađu model da ova usluga bude dostupna svima koji to žele.

Da li biste opet prisustvovali porođaju svoje supruge?

Nikola: Mislim da posle predhodnih odgovora nije teško pretpostaviti odgovor na ovo pitanje. Moj odgovor je DA!

Vrlo često se može čuti od očeva da ne žele da prisustvuju porđaju jer bi nakon toga gledali svoju partnerku “drugim očima”. Da li Vi gledate svoju partnerku drugačije nakon ovog iskustva?

Nikola: Izgovore očeva koju pominjete sam i sam čuo. Svi moji prijatelji, pa i članovi moje familije, otac i brat su mi govorili da ne prisustvujem, navodeći brojne razloge za to. Priča da se žena može “drugačije gledati” je zapravo, po mom mišljenju i iskustvu, zapravo izgovor za strah.

I to muževima ne treba zamjeriti jer je to prirodni, iskonski strah od nepoznatog. Kada se uključi racio, kada se iscrpno informišete i pripremite taj strah bi trebao da bude prevaziđen. U svakom slučaju, poručujem budućim majkama da ne “tjeraju” svoje muževe da prisustvuju porođaju, već treba da im ostave da slobodno odluče o tome.

Idealno bi bilo kada bi od njih krenula inicijativa. U svakom slučaju, partneri o tome trebaju porazgovarati, a po potrebi se i konsultovati sa nekim od ljekara ginekologa, akušera, a ne treba zanemariti ni psihologa, a možda čak sa njim prvim razgovarati. Ne podnose svi jednako “miris bolnice”, pogled na medicinske instrumente, krv itd.