Blog piše: Ana Vujnović, članica udruženja Roditelji

I dok se u našim bolnicama žene porađaju uz rutinski klistir, brijanje, bezbrojne vaginalne preglede, kesu sa slanim rastvorom prikačenom u ruku u koju svako malo doktor ili babica dodaju po neki lek, ne obaveštavajući porodillju o čemu se radi, rutinsku epiziotomiju i indukciju, i to sve ako imaju sreće da porođaj ide kako treba, u nekim drugim delovima sveta žene pokušavaju da se izbore za svoje pravo da budu konsultovane kod svake, i najmanje intervencije, koju doktor ili babica primenjuju.

Čitajući tekst u kom se iznosi podatak da prema istraživanju koje je sprovela humanitarna organizacija Birthrights u Britaniji 12 procenata porodilja kaže da nisu dale pristanak za neku od porođajnih intervencija, ja se pitam, ko naše porodilje uopšte za bilo šta pita? Ko njih uopšte o bilo čemu obavesti? Izbezumljene porodilje prikovane za krevet mogu samo da pretpostavljaju o čemu se doktor i babica domunđavaju i da se nadaju da je sve sa njihovom bebom i sa njma samima u redu. Povinuju se svakoj instrukciji koju dobiju, a da ih niko i ne ponudi da izaberu između opcija ukoliko nešto pođe teže, ili da pristanu na neku potrebnu intervenciju ako porođaj ne ide glatko kao što bi trebalo.

Autorka studije, stručnjak za ljudska prava i osnivač britanske organizacije Bithrights kaže da je pristanak na medicinski pregled i intervenciju pravna obaveza.’’ Kada je žena svesna i mentalno sposobna da rasuđuje, nema opravdanja da se ne traži njen pristanak’’.

Autorka teksta je pitala svoje čitaoce da sa njom podele svoja iskustva ukoliko smatraju da je njihov porođaj protekao bez njihovog pristanka. Javile su se osobe koje su opisivale da su bile vaginalno pregledane iako nisu dale svoj pristanak, da su dobijale indukciju kako bi postaljica brže izašla, da su bivale klistirane i slično, i da su uz njihove reči da ne pristaju na neke intervencije dobijale odgovore kao što su ‘’mi zaista moramo’’, ‘’to je nešto što obično radimo’’, ‘’vi ste baš težak pacijent’’… Žene su svedočile da su se osećale poniženo, ljutito i zbunjeno.

Ja se pitam kakve bih ja odgovore dobila da isto pitanje postavim našim ženama, koje su se porađale u crnogorskim porodilištima. Bojim se da bi procenat onih koje su mimo svoje volje imale bar jednu intervenciju bio 100%. Da počnem od obaveznog klistira i brijanja.

Nama se ovde iščuđavaju zašto se bunimo, objašnjavajući nam da se u našim porodilištima praktikuje savremene prakse, govore nam da smo razmažene jer želimo da nam najlepši trenuci u životu prođu dostojanstveno i što je moguće udobnije. Negde u svetu njihove kolege pre i najmanje intervencije pitaju ženu da li želi ili ne želi tu istu. Njihove kolege znaju šta je to ‘plan porođaja’ i trude se da do kraja ispoštuju svaku stavku koju je buduća majka navela u njemu. To jest, bar ovih 88 procenata, što je priznaćete, za naše uslove skoro naučna fantastika.

Zato pre svega komunikacija između porodilja i osoblja u porođajnoj sali mora da se poboljša. Majke moraju znati koje medikamente dobijaju i zbog čega. Moraju znati šta se dešava sa bebom i moraju imati priliku da odluče da li žele da se u bilo kojoj fazi porođaja primeni intervencija na koju pre početka porođaja nisu računale. Doktori i babice bi trebalo da im objasne zbog čega je intervencija neophodna i iako je sve ovo možda previše toga što babica u jednom ovakovm trenutku, kao što je komplikacija pri porođaju treba da kaže majci, ipak je to pravo svakog pacijenta, pa i majke u porođaju.

Jer se jedino tako poštuju ljudska prava budućih majki, pre svega ljudsko pravo na dostojanstvo i integritet. Pravo da bez poniženja uđete u najlepši momenta u svom životu. Pravo da znate šta se sa vašim telom i vašom bebom događa i da, u granicama mogućeg, utičete na odluku, birajuću jednu od ponuđenih opcija.