BLOG piše Ana Vujnović, članica udruženja Roditelji

Kada  je moj sin imao oko godinu dana počela sam da se zanimam za zanimljive načine za kvalitetno provođenje vrmena sa njim. Najzanimljivije i najvrednije pažnje su mi se činile one koje razvijaju dečije senzorne mogućnosti. Međutim, opisi ovih igara se često nisu poklapali sa tokom istih u našem slučaju. Na primer, ako bi se igrali igre u kojoj zajedno lupkamo  po improvizovanom dobošu, koju knjiga ili sajt opisuju kao ”igru u kojoj će  vaša beba će uživati u blagom zvuku sličnom dobovanju kiše”, ja bih nas zatekla kako lupamo i pravimo zvuke ni malo tome slične. Ili, ako je igra zahtevala mirno posmatranje i uživanje u pticama, ja bih posle trideset sekundi uhvatila kako moj sin jurca za nekim leptirićem.

I sve je to u početku izazivalo frustraciju. Dok nisam shvatila da neće svaka igra ispasti onako kako je knjiga ili sajt opisuju. Ili kako ja očekujem. Shvatila sam da, u stvari, ako ja to dozvolim, za moje dete će igra biti još bolja, jer će mu dozvoliti da razvije svoja interesovanja.

Kasnije, kada je na red došlo slikanje, mazanje i ostale umetničke aktivnosti, sve je bilo mnogo lakše. Nekada bi sve ispalo baš onako kako sam ja to zamišljala i plnirala od starta, nekada bi se aktivnost pretvorila u nešto što je zapamtio od ranije pa rešio da to ponovi, nekada bi od svega ostao samo nered i gomila papira koja bi završila u smeću. Ali, bilo je i situacija kada bi to sve ispalo mnogo bolje od očekivanog, kada bi me iznenadio svojom krativnošću i zainteresovanošću za igru.

Zašto sve ovo pišem? Zato što mi roditelji imamo običaj da zaboravimo da je igra upravo samo to –igra, i da pustimo decu da je ona vode. Često viđam majke koje deci dovrašavaju i prepravljaju crteže ili vaspitačice koje očekuju savršenu reprodukciju slatkog pingvina od patlidžana i nedozvoljavaju deci da naprave nešto po svojoj volji. U svemu tome zaboravljamo šta je naša uoga i zašto smo tu.

Mi, roditelji i vaspitači treba da smo tu da deci omogućimo pristup različitim materijalima i tehnikama u slikanju, različitim senzornim, mentalnim i fizičkim izazovima u igri. Treba da pratimo mogućnosti svoje dece, a ne da zahtevamo od njih rezultate čije nepostizanje će i njih i nas samo isfrustrirati. Možemo da pokažemo na primeru, ali tu treba da naučimo da se zaustavimo.

Stvar je samo u tome da treba da prepoznamo momenat kada je potrebno da duboko udahnemo, da se povučemo i posmatramo sa strane, suzbijemo svaki poriv za intervencijom i pustimo vođu da vodi igru. Jer to je jedini način da zaista uživamo u igri sa svojom decom bez frustracija. Jeste, u početku će upravo to posmatranje sa strane i suzbijanje potrebe da uskočimo i pokažemo im kako se to zaista radi ono što će izazivati frustraciju. Ali, i to prođe kad vidimo zadovoljne osmehe dece i kada čujemo pitanje ”Mama (ili tata), hoćemo li opet nešto da pravimo?”

Naša očekivanja često se neće podudarati sa rezultatima koje postignu naša deca, ali je sigurno da su u procesu stvaranja i na putu do tih rezultata nešto naučila. Možda njihovi crteži neće biti za naše oko perfektni, ali vremenom ćemo naučiti da cenimo tu njihovu nesavršenost i da se divimo upravo onom detinjem elementu koji nose. Možda će njihove igre biti bučnije ili će proizvoditi više nereda nego što mi to želimo, ali će sigurno rezultirati zadovoljstvom i željom kod deteta da i sledeći put rado prihvati igru koju mu predlažete da se igrate zajedno, znajući da mu je mama ili tata neće pokvariti.

I, zar ovo nije prava priprema za život i prihvatanje naše uloge u životima naše dece. Mi usmeravamo, a deca iznose na svoj način.