PIŠE: Ljubica
Sva deca eksperementišu sa psovkama i ružnim rečima. Psovka se često čuje na ulici, na televiziji, u našem okruženju. Ona jeste deo jezika i folklora svakog naroda, ima svoje mesto ali dete ne zna gde je psovci mesto i zato se treba potruditi da dete shvati da to nisu lepe reči.
Budite spremni na to da će vam najveći problem biti okolina (rodbina, prijatelji…), kojima će biti smešno i zanimljivo kada dete govori ružne reči, a možda će ga ohrabrivati ili čak učiti novim neprikladnim izrazima. Detetu je opet zanimljivo što je u centru pažnje kada psuje.
U tim situacijama nisam reagovala, ignorisala sam psovanje. Deca su svaki put primetila da meni nije bilo zanimljivo. Kada bih ostala sama sa decom pokušala sam da im objasnim da su takve reči neprikladne i nepristojne. Trebalo je objasniti i zašto se svi smeju. Govorila sam da su im se svi smejali zato što psovanje nije lepo, a ne zato što je zanimljivo.
U jednom periodu, u nižim razredima osnovne škole, moj sin je počeo da psuje jako često i jako ružno. Nikakva objašnjenja nisu pomagala. Pošto zabrane nisu bile moj način vaspitanja, odlučila sam da tražim od njega da psuje još više. Za svaku psovku sam ga zamolile da ode u kupatilo, zatvori vrata i ponovi psovku 10 puta ali dovoljno glasno da ga a čujem u dnevnoj sobi.
Ili je “šokirao” sam sebe, ili je shvatio besmislenost reči koje je ponavljao, ali vrlo brzo je prestao da psuje.
Ćerka je počela da psuje nešto kasnije, u 11-oj ili 12-oj godini. Sa njom sam razgovarala. Puno je čitala, tada već i knjige za odrasle i imala je osećaj za reči. Sretala je psovke i u knjigama, u kojima su one imale svoje mesto i doprinosile živopisnijem opisu situacije. Nisam mogla da negiram značaj psovke u jeziku, ali smo zajedno zaključile da psovka zvuči agresivnije od ostalih reči i ako se ne upotrebi na pravom mestu, zvuči vrlo ružno.
Sećam se primera koji sam joj navela.
–Kad ideš ulicom, razgovaraš sa nekim i izgovoriš psovku, makar i na pravom mestu, prolaznik će čuti samo psovku. Sigurno će se osvrnuti i začuditi da jedna tako fina devojčica, govori tako ružne reči.
Danas, kao odrasli ljudi, oboje su liberalni kada su psovke u pitanju, ali poštuju pravila lepog ponašanja. Svaka reč ima svoje mesto, vreme i društvo u kome se može izgovoriti, a da ima smisla.
