PIŠE: Tatjana Kuljača

Nismo svaki dan isti. Niti imamo stalno jednak nivo energije koji nam pomaže da nadigramo djecu i sačuvamo nerve. Oni, pak, imaju senzore za naše psihofizičko stanje i baš onda kada nismo najsposobniji da im se uz osmijeh posvetimo potrude se da dobiju našu pažnju na nemio način. Dolivaju ulje na vatru ne bismo li pažnju na njih usmjerili. Tada obično dolazi do pucanja, vike, riječi koje ne bismo ni u snu izgovorili, kao i drugih situacija koje nas poslije danima i noćima izjedaju.
A jedu nas jer znamo da djeca nisu potpuni uzrok naše nervoze.

Ono što spada pod klasiku vađenja živaca na dnevnoj bazi je: pripreme za odlazak u školu/vrtić, jelo, odlazak na spavanje. Sve tri situacije zahtijevaju čelične živce, jer se nama žuri da to što prije obavimo, a oni bi tad izigravali kornjače koje se utrkuju sa pužem – ko će biti sporiji! Mrtva trka.Kad krenu nadmudrivanja po prvi put shvatite koliko vam je bilo lijepo kad su bili majušne bebe i kad su urlali samo kad je kakva muka.

Od ove tri najteže mi padne prva, dok smo druge dvije, koliko-toliko, regulisali. Ujutru sam uvijek u žurbi, kad god ustala. Ne mili mi se odvojiti od šoljice vruće kafe i nastojim da prolongiram momenat buđenja ostatka porodice što duže. U jutarnjim momentima čujem onoliko zvuka koliko mi prija – nijedan jedini ton mi do uha ne dopire osim kuckanja metalnom kašikom po džezvi dok pripremam ukusan napitak.

Kad kucne čas da moje kornjačice izmile iz tople postelje, u koju bih se i sama uvukla, nervoza počne da zagrijava organizam. Čini mi se da su svi prespori dok sam ja kao na nekim aktivnim supstancama koje mi ne dozvoljavaju da se smirim. Počnem da priželjkujem mir moje male kancelarije.

Znam da sve polazi od nas. Morala sam pronaći način da smirim strasti kad jutarnja rutina uzme maha. Kad vraćam ćerku tri puta da obavi radnje koje svako jutro radi. Po vremenu koje provede u kupatilu tačno znam dokle je stigla. Kad se pojavi u dnevnom boravku ubrzo shvatim da mora nazad u kupatilo da obavi ono što je zaboravila. Tehnički, ona i dalje spava. A onda pustim staru, izgrebanu ploču: “Operi, srećo zube… Jesi li se umila? E ajd’ se sad vrati pa se umij’’. I svakog jutra ista pjesma.

Na samu pomisao šta me ujutru čeka okrenula bih se na drugu stranu i prespavala jutro. Kad mi je dosadilo da se svakog jutra preznojavam zbog ponavljanja istih rečenica i zbog odsustva sluha za hitnost brzog obavljanja priprema za posao – napravila sam revoluciju. Promijenila sam ton. Frekvenciju. Kad god bih dobila poriv da dreknem, rekla bih Dušo. .. Ljubavi… Anđele… Riječi nose sa sobom lijepu vibraciju. Ono smo kako se ponašamo i šta govorimo. Kad god da primjenjujem ovaj sistem jutarnje pripreme se odvijaju laganije i brže nego inače. Barem mi lakše padnu. Tehnika laganih, ljubavnih, riječi uz buđenje 10-15 minuta ranije nego što smo navikli može da učini čudo za naš dan! Kad žurimo, 15 minuta više vremena je cijeli vijek u kojem možemo da završimo dosta toga.

Ustani deset minuta ranije. Probudi ih deset minuta prije nego inače. I izgovori Ljubavi kad god imaš potrebu da vikneš da ćeš ih zgromiti ne pomjere li se sa mjesta. A onda gledaj kako jutra postaju ljepša i sa energijom koju ne potrošiš na nerviranje uđi u novi dan i stvori ga po svojoj mjeri.
Ne upali baš svako jutro. Malo strpljenja… Malim koracima do jutarnjeg mira.