PIŠE: Nemajka blog
Oduvijek sam znala i bila spremna na to da nije lako imati i gajiti dete; ali, zaista nisam bila spremna na količinu stresa koju sam proživljavala prvih mjesec dana. Bilo je pakleno teško. Konstantno sam osjećala sreću, tugu, uzbuđenje, strah, samoću, ljubav. Malo je reći da je bilo strašno. Ta kombinacija emocija me je dovodila do ludila. I do suza, o, tako mnogo puta.
Kada smo došli iz porodilišta, prvo sam se isplakala jer sam konačno bila u svojoj kući; osjećala sam se kao da sam tamo bila 20, a ne pet dana.
Odmah je počeo haos: Ni u porodilištu nisam uspjela da savladam dojenje, i tu sam se osjećala kao kompletna gubitnica. Danima sam plakala ja, plakala je beba, plakao je i suprug, jer plačemo nas dvoje. Nekad i po pola sata ne bih uspjela da „natjeram“ bebu da uhvati bradavicu i povuče mlijeko.
Pa onda – bolovi, ragade, pucanje bradavice i krv, zatim upala dojke koja zamalo da se pretvori u mastitis… jednom riječju – pakao.
To je baš dugo trajalo, to ulaženje u štos. Skoro svako dojenje je bilo u suzama, uglavnom – mojim. Boljelo je i bilo veoma naporno.
Na sve to, poslije samo nekoliko dana su krenuli i grčevi; grčevi, koji nisu prestajali da ga muče, koji su i njemu i nama od života pravili agoniju čitava dva mjeseca. Ti odvratni grčevi su ga bez prestanka mučili, toliko da ga nisam ispušala iz ruku ni sa sekund. Čini mi se kao da nije prestajao da plače. Osjećala sam nemoć i poraz što sopstvenom djetetu ne mogu da pomognem da prevaziđe taj grozni bol. Da, koristili smo kapi i ostala pomagala, ali sve to bi samo minimalno i kratkotrajno ublažilo muku.
Kako grčevi nisu prestajali, tako preko dana nije bilo spavanja. Sa svih strana sam slušala kako „beba mora da spava da bi rasla i napredovala“, a moje dijete preko dana oka nije sklapalo, i tako mjesecima.
Suprug je prvih nedjelju dana bio sa mnom, a onda mu se završio odmor. Cio dan prije njegovog povratka na posao sam preplakala, jer nisam znala kako ću bez njega. Živjela sam za pola šest popodne, kada je moja mama dolazila s posla da mi pomogne (on s posla dolazi tek u sedam); da malo pridrži bebu, da ja mogu da pojedem nešto ili odem do toaleta.
Jela sam s nogu, jela sam gluposti, na kuvanju nisam stizala ni da pomislim. Nisam stizala čašu vode da popijem, i pitala sam se kojim čudom sam imala toliko mlijeka (a imala sam ga za izvoz), jer se dešavalo da ni čašu vode za dan ne popijem.
Od pomoći sam imala mamu i supruga i to kasno popodne, jer oboje rade. Svi ostali ljudi u mom životu su nestali, zanijemjeli. Ne znam, možda sam samo previše očekivala od ljudi. Polazila sam od sebe, kako bih se ja nekome našla, ali to je početnička greška.
Nikada u životu se nisam osjećala usamljenije nego taj prvi mjesec. I sada mi zastane knedla u grlu kada se toga sjetim.
Ma, nije mi ni pomoć bila potrebna, bilo bi mi dovoljno samo da neko dođe, da mi pravi društvo. To se tako rijetko dešavalo, da je smiješno i tužno u isto vrijeme.
Osjećala sam se kao da smo sami na planeti, moja beba i ja.
Zašto ovo pišem?
Ne želim da zaplašim buduće mame, imati dijete je nešto najdivnije na svijetu! Ali, budite spremne na to da ste suprug i vi uglavnom sami u svemu tome, čak iako se neki ljudi nesebično nude mjesecima prije toga.
Valjda se vode onim, ponuđen k’o počašćen.
Iz ranijih razgovora sa „starijim“, iskusnijim mamama, mogu da zaključim samo ovo: one ili imaju amneziju, ili lažu, ili imaju savršeno dijete: svima su im bebe jele lijepo, sisale kao carevi i spavale po cio dan i noć; onda se stvarno osjećate kao nemajka, i mislite kako nešto s vama ozbiljno nije u redu, i pitate se kako je moguće da ste toliko nesavršeni u poređenju sa drugim mamama.
Zdrav razum sam sačuvala isključivo grupici mama sa kojom sam se, još u trudnoći, okupila preko foruma ana.rs. Na Fejsbuku smo oformile jednu grupu sa ćaskanje, gdje smo jedna drugoj pružale moralnu podršku; tu sam shvatila da nisam jedina mama koja nije savršena i da je s mojim djetetom sve u redu, iako ne spava preko dana i ne dobija 1.5 kilogram mjesečno. Uvijek smo bile iskrene, zajedno smo kukale, zajedno smo se veselile, zajedno smo prebrodile nedoumice i strahove.
Nemajke, volim vas. Hvala vam što ste bile tu za mene, značite mi do neba.
Totalno istinito!
Hahaha.meni je drugarica govorila da treba knjigu da napisem o podizanju djece,toliko je stariji sin bio po pravilima.na internetu sam trazila “je li normalno da beba spava 20 sati”. Eee da sam knjigu napisala I sad sa drugim da je citam,rekla bi da ista ja lazem I da je to nemoguce.toliko je druga beba razlicita od prve…
Njihova djeca kao da nisu sa ove planete,naucena,pametna,nasa ce u njihovim ocima biti niko i nista,ali ja se ponosim svojom djecom bez obzira sto su nestasni i mogu slobodno reci i bezobrazni,kakvi god da su moji su i ponosim se sa njima,bez obzira na to sto kazu te starije “dame” od njih nikad nista, VIDJECEMO 🙂
Ne znam za druge “starije” mame, ali moja deca su sada odrasli ljudi te se i po godinama, njihovom, a svojim, narocito, ubrajam u iste, secanja izbledela…ostalo urezano njihovo nespavanje, sisanje po celu noc, pa tako 18 meseci…uspavljivanje po ceo sat da bi spavali 15 minuta, plakanja, nosenja, ljuljanja…Sve to prodje i majkama se cini da nije bilo toliko naporno. Ovo je sigurno tacno, jer trenutno imam petoro unucica, od kojih su dvoje blizanci. Tek to je napor, ali obnavljam gradivo, redovno, na 4 ili 2 godine. Svi ce oni porasti, samo da su zdravi
Ostalo je lako. Uzivajte u svojoj maloj deci, jer kada porastu nastupa tezi period. Sto bi tekla Vedrana Rudan: Deca su najveca ljubav i dozivotna robija. Pozdrav umornim mama 🙂
Odusevili ste me !!! 😉
svim sama izborim, i uspela sam. 🙂
Tako je mama…Dolazak bebe u kucu je stresan momenat i cijeli period koji prati adaptaciju na novog clana…I naravno, nikoga ti tada nema tu osim mozda majka, muz i sestra ako ti je Bog kojim slucajem podario jer meni nije 🙂 Niko mi osim majke ni tepih ne usisa ni opegla malo robice za bebu a da ne pričam što drugo..A u tom trenutku to bi bilo veliko kao planina…Smrsala sam 20 kg za 6 mjeseci, sto i nije bilo tako loše haha..I tada vidis koliko možes sam uraditi i sto mozes izdrzati..Ali kada sve to prođe, uzivaš u najvećem daru života.. I naravno, ni ne pomišljaj da se “nađes” nekad nekome..niko te nije zaduzio i svi to mogu sami..bas kao što si mogla i ti..
Svaka cast za komentar…fenomenalan je. Zaista zena tek nakon porodjaja shvati koliko ustvari ona moze i koliko ima snage… I ako se cini da je nemoguce i tesko, a i jeste malo, najljepse je sve sama zavrsiti…a snagu dobijes svaki put kad ugledas malog andjela kraj sebe… Pozdrav
moju generaciju su njivili u kolijevkama, okupas, sputas da ne moze ni rukama ni nogama pa ljuljas dok se ne onesvijesti i tako 6 mjeseci. ako se probudi promuckas dok mu ne mrkne svijest. na trzistu nije bilo ovoliko bebecih zezalica da se zbunis kada odes da kupis obicnu pavlovicevu mast nego u apoteku i ta jedna za sve guze ovog svijeta. jeste bilo im je lakse jer i mi komplikujemo sebi zivot. konstantno u naporu da budemo velicanstvene majke snadbijevamo se literaturom i bacamo pare da si olaksamo a samo komplikujemo
cini mi se da se sada mnogo vise pridaje znacaj roditeljstvu i da smo od neceg prirodnog napravili cudo prirode
inace nisam bila zadovoljna sobom dok su bili bebci, pala sam u depresiju sto nemam da dojim mladje dijete…
Ja sam oba puta imala postpertalne depresije , ostalo je sve bilo ok .
Istina !
Ja sam cetvoro rodila muka ziva al dobro su hvala bogu. I sad me izludise al prode dan pa I zaboravim na to
Uh, kad se ja sjetim kakvu sam ja “pomoć” imala! E, to je za roman 🙂
Da nisam poslije mjesec o po pocela da treniram ne znam sto bih radila…
Sve zavisi od djeteta do djeteta! Evo moje prvo dvoje su bili andjeli, spavanje hrana spavanje milina, trce je bilo zahtjevno ali je makar uvece spavala, a ovo cetvrto ono je van serisko, po citav dab place nespava, non stop na ruke, uvece spava na meni jer nedaj boze da je stavi u krevetac tek tada je zvek, ali dovoljan je jedan ali samo jedan njen smjesak ili pruzanje rucice da me prodje sva depresija i sva ljutnja….. procice i ovo
Odlican tekst
Hahhah,toliko mi je laknulo jer sam zaista umislila da sam neki metilj od covjeka koji nije kadar nista podnijeti.Znaci,nijesam sama u
toliko podudaranja.Moju zvrcku upravo uspavasmo,jedva iz petog puta oboje…;-)
Moj licni postporodjajni raj !!!
Živa istina
Sve je ovo skoro svaka mama prošla odmah nakon porođaja,ali beba brzo raste pa se usvajaju neke nove navike i dolaze ssme po sebi nove druge misli i obaveze prema bebi koje takođe treba naučiti i savladati.
Rodjenje deteta svakoj zeni donosi preokret u zivotu. Odjednom si odgovoran za maleno bice,koje i sama tek treba da upoznas. Pitam se samo zasto mame nemaju vremena da popiju casu vode ili da nesto gricnu zbog bebe?!Pa ako podjednako place u vasim rukama,kao i na krevetu,spustite je bar tih par minuta,makar cete biti manje nervozne zbog zedji ili gladi. A opet ima se vremena za “kuckanje”na forumima. Pitam se sta bi radile da im je beba povredjena na porodjaju i da sa svojom par nedelja starom bebom krenu na rehabilitaciju. Ili da beba mora na lecenje…Koliko je tek tu nervoze i neizvesnosti, kako za mame tako i za malene mrvice. Hocu samo da kazem,sve se vrti oko zdravlja. Kad je beba zdrava,svaka dobro organizovana i trezvena mama,nekada uz malo vise plakanja,nekada uz malo manje,sve prevazidje. Nervozu prenosimo na svoju decu,Mi smo ti koji treba da ih umirujemo.Zato najiskrenije ne mogu da se slozim sa gore napisanim blogom,nego dajte da se suocimo da u nasem zivotu postoji neko vazniji od nas samih,i da smo sad mi te koje trebaju da tese,umiruju,uspavljuju,ponajbolje mozda reci,podizu (sopstvenu) decu.
Uh, tako poznato
Inace na ovu temu, ppd hmm tih prvih 40 dana bila sam extra..i pitala sta je s zenama sta furaju oko ppd…dok me naravno nije nakon 40 dana uhvatilo ludilo…svi i sve mi je smetalo, bila luda , nervozna, samo oko bebe i niko me nije zanimao, jadan moj suprug dobro je pretekao…hahaha