PIŠE:Tamara Zidar, Geravodeli blog

Kad je cio dan aktivan.
Kad otkriva svijet.
Kad uči da stoji.
Kad mu rastu zubi.
Kad se ukaki osam puta.
Kad se prevrne i udari glavom o pod.
Kad pokuša ponovo.
Kad se prevrne ponovo.
Kad ustane opet.
Kad ne može da spava.
Kad hoće da spava.
Kad pokušavam da ga uspavam.
Kad to traje pola sata, sat, dva, tri…
Kad plačem jer mi treba odmor.
Kad plače jer mu treba odmor.
Kad plačem jer “ništa ne stižem”.
Kad plače jer ne umije da se prepusti snu.
Kad napokon zaspi.
Kad napokon sjednem.
Kad diše uravnoteženo i sisa u snu.
Kad sva tenzija iscuri na pod.
Kad osluškujem tišinu.
Kad presaberem misli i sebe.
I shvatim da je sada i ovde jedino mjesto na kom bih željela da budem.