Draga Maaki, evo već par dana, od kako sam pročitala tvoj post, stalno mislim na tebe, i pitam se šta bih ti mogla reći, kako da ti kažem riječi podrške, a da ne bude pogrešno shvaćeno. Iskreno, jako me rastužilo to što ti se dogodilo i ne mogu ni zamisliti kroz šta si prošla i kako si sve to preživjela. Vjeruj mi da svi moji problemi – da li je gladan, da li je kakio, kakva je boja, i sve ostalo, u momentu kad sam pročitala su djelovala tako glupo i nevažno, i bilo mi je bezveze pisati o njima pored tvog posta. Al, onda sam stala i skontala, da oni jesu izuzetno značajni, jer oni su dio onog najljepšeg što imamo, i znam da bi ti sve na svijetu dala da imaš takve probleme.  I imaćeš… Nije mi želja da te rastužim još više, mada kad to nisu oni gadovi u bolnici, neće, nadam se, ni ova moja iskrenost. Prije svega želim da ti kažem da, kako znaš i umiješ, smogneš snage da pokušaš ponovo, jer sam sigurna da će sada biti sve u redu, a tebi će se život potpuno promijeniti.  Znam da će ti biti teško i da ćeš vjerovatno prolaziti kroz pakao svih 9 mjeseci, o porođaju da i ne pričam. Znam da ćeš imati bezbrojne dileme i pitanja i da ćeš izluđivati i sebe i sve oko tebe, ali proći će sve to, i kada budeš sa svojom bebom, kroz tu ljubav ćeš zaboraviti i biti srećna.

Niko od nas ovdje ne može znati kako se osjećaš, i ne može se porediti sa tvojim iskustvom, ali mogu ti pričati o svojim strahovima koji su znali potpuno da me parališu. Prije nego sam znala da sam trudna snimala sam vrat rendgenom i ubrzo otkrila da sam trudna.  Čitajući po internetu šta sve to može da prouzrokuje, svakoga dana sam mislila samo o najgorem i bila luda od brige i razmišljanja. Doktor je rekao da je sve u redu, ali u mojoj glavi je bio haos. Samo mi je neki osjećaj govorio da će biti dobro. I držala sam se toga i samo to me spasilo da ne poludim. I onda kada sam imala neke bolove, više umišljene nego stvarne, i kad sam molila boga da mi ga ne oduzme, nekako mi se samo nametnulo razmišljanje da ako ne treba, ako nešto neće biti u redu, onda neću ni da molim, pa nek bude što bude. Srećom je sve ispalo dobro. Ne želim ni da mislim kako bi bilo da nije. Ali čini mi se da bi mi ta misao pomogla da prebrodim. Mada je glupo sada pričati o tome. Hoću da ti kažem da, koliko god surovo zvučalo, tako je trebalo da bude i ne možeš više ništa učiniti. Možeš samo da kreneš dalje i da skupiš svu hrabrost ovoga svijeta, i volju, i želju, i ljubav, i podršku, i nadu… da pokušaš da uradiš ono što ti jedino može pomoći i donijeti ti mir i sreću. I stvarno jedva čekam da nam se javiš sa lijepim vijestima, pa da svi zajedno izguramo tvoju trudnoću i damo ti podršku i savjete o onom o čemu bolje znamo, i gdje ćemo možda više biti od pomoći…

Ne poznajem te, izvini ako je nešto loše rečeno, ja sam samo majka koja ti od sveg srca želi da i ti to postaneš, da prebrodiš sve i da uspiješ.

maaki iskreno ne znam sta bih ti rekla a da se ne ponavljam, imala sam ne licno ja nego moja drugarica istovjetnu pricu sa istim ishodom,  kojem sam opet igrom slucaja prisustvovala i ja jer smo se poradjale u malom razmaku od par dana..,

kako je uspjela smoci snage ne znam nii sama ali jeste i nakon 6 mjeseci ponovo ostala trudna i rodila deckica predivnog mogu ti reci, al kad god se nas dvije sretnemo suze nam idu na oci eto tako same od sebe da nam je objema tesko, njoj kad vidi moje dijete zamisljajuci njeno a meni sjecajuci se njenog iskustva koje je za mene bilo jedna od vecih trauma u zivotu tako da zbilja ni djelicem ne mogu zamislit kako je vama..samo kazem ne dao bog nikome

stoga iz njenog iskustva ti kazem da je najbolje da smognes snage i krenes ponovo nagrada ce biti ogromna velika vjeruj mi a sto neko rece naci ce se valjda neko od ljekara ko ce biti barem imalo ljudsak da te primi i proprati kako valja, mi smo tu uz tebe u svakom pogledu svakog dana i u svakom momentu, a vidim da si dovoljno jaka hrabra i razumna zenica koja ce se izborit sa svim samo vjeruj u sebe.