Jedna od najčešćih rečenica koju roditelji izgovaraju je “ništa me ne sluša” i to još od malena. Kada se u stvari može reći da dete ne sluša? Saznajte kada da počnete sa edukacijom koja će imati smisla koliko za vas toliko i za dete

Do 2. godine dete nije svesno svoje neposlušnosti tj. krši pravila iz neznanja. Upravo iz ovog razloga ne vrede ukori i prekori roditelja čiji je najvažniji zadatak da u ovom periodu spreče fizičko povređivanje deteta.

Oko 3.-4. godine dete može da shvati odnos između uzroka i posledice (ako uradim ovo, dogodiće se …) i to mu pomaže da razume zašto mu je dozvoljeno da radi neke stvari a neke ne. Ovo shvatanje uzroka i posledice predstavlja prvi korak ka progresivnom usvajanju porodičnih standarda i formiranje onoga što bi se moglo nazvati “svešću” o sopstvenim dužnostima i ograničenjima. Iz tog razloga se tek od ovog trenutka može pričati o neposlušnosti kao svesnom prestupu postavljenih pravila.

Koji edukativni model izabrati?

Nakon 2. godine vreme je za saopštavanje prvih, jednostavnih pravila koja će detetu omogućiti da nauči šta je dobro a šta loše za njegove roditelje. Nakon toga ono će, uz pomoć maminih i tatinih objašnjenja i sopstvenim iskustvom, shvatati zašto se neko ponašanje ocenjuje pozitivno a drugo ne. Međutim, ovo puko izgovaranje pravila nije dovoljno da bi ona bila poštovana i često će biti potreban “sukob” sa mališanom koji, upravo kršenjem pravila, želi da iskaže sopstvenu nezavisnost.

Mame i tate često sumnjaju u sopstvene sposobnosti i ispravnost vaspitnih mera koje zastupaju. Najčešće se primećuje da roditelji primenjuju model iz svog detinjstva čak iako se sukobljavaju sa validnosću šema naučenih u porodici iz koje potiču.

Međutim, osnovna i najvažnija stvar je poštovanje sopstvene prirode i sopstvenog instinkta izbegavajući metode u kojima se ne prepoznajemo. Na taj način roditelju je lakše da bude uvek koerentan u svojim postupcima a detetu da mu veruje kad nešto kaže.

Koje je pravo ponašanje?

Evo nekoliko pravila koja vam mogu pomoći da uspostavite i održite autoritet kod deteta:
Nemojte postavljati previše pravila: nerealno je očekivati da se dete od 3-4 godine ponaša kao odrasla osoba. Bolje je držati se nekoliko jasnih pravila koja su laka za poštovanje.
Nemote konstantno menjati ili improvizovati pravila: dete ima odlično pamćenje i ako mu se danas dozvoli ono što je juče bilo zabranjeno ono može da misli da pravila i nisu previše važna.
Izbegavajte zahteve koji treba da se ispune istog momenta: (“idi operi ruke”, “dolazi odmah za sto”) ako je dete zauzeto igrom. Ovakva naredba će sigurno izazvati neku vrstu okršaja i izazova koji dovode u pitanje autoritet roditelja. Mudrije je detetu dati vremena – “još jedan krug i idemo kući”.
Kada detetu naređujete da nešto uradi ton mora da bude odlučan i čvrst . Gubljenje kontrole i dranje može da uplaši dete i natera ga da tog puta posluša iz straha, ali ne doprinosi autoritetu.
Hvalite dete kada nešto dobro uradi:Ukoliko se dete samo grdi i za najmanju sitnicu biće mu teže da shvati razliku između dobrog i lošeg.

Kazne da ili ne?

Do 2. godine dete još uvek nije u stanju da poveže svoje ponašanje sa kaznom. Iz ovog razloga pretnja da će biti kažnjeno ili primenjivanje kazne neće postići da dete postane poslušno.

Od 3.-4. godine ovaj mehanizam daje prve rezultate. Važno je međutim držati se određenih pravila.
Izbegavati previše teške kazne koje bi mogle da izazovu negativno ponašanje kod deteta.
Ne pretiti detetu kaznom a zatim je nikad ne primeniti. Ovakvo postupanje može da izazove nevericu i sumnju kod deteta.
Pokazati sigurnost u sopstvene postupke: kada ste se odlučili za kaznu, sprovedite je do kraja. Nikako nemojte odjednom promeniti mišljenje i reakciju.
Ne upotrebljavajte telesno kažnjavanje deteta.