Čini mi se kao da će glava da me zaboli, a nije mi jasno zašto…?
„Mama, mravi su oko stola“.
Samo da ih ne bude mnogo, jer moraću da usisam… Jeste, mnogo ih je. Ništa, moram da usisam, ali čekaj, voda u usisivaču nije promijenjena, nemam vremena sad za to, jer krećemo, valjda kada pokupe mrvice otići će.
Da li da vodim bebu? Možda, ako ne duva vjetar? Čekaj, baciću pogled kroz prozor, ne pomjera se ništa, ide sa nama.
Da li da joj obučem onaj tanki skafander ili samo jaknicu? Hladno je, ali na suncu je čini se toplo?
Da li da joj stavim kapicu? Možda bolje ne, mogla bi da se oznoji, to je najgore. Da li da je nahranim prije nego krenemo? U koliko sati je jela poslednji put…? Zašto to nikada ne mogu da zapamtim… Da li je prošlo više od tri sata? Možda samo da ponesem cuku ako bude plakala pa da joj skuvam rižu kasnije kad baš ogladni, bolje da ne koristim cuku preko dana, dovoljno joj je noću, iskriviće joj se desni, ali ona nema još zube pa ću je kasnije odvikavati od cuke, bolje da je uzmem ako bude plakala da je utješim. Pa šta ako plače, neću da mi bude neprijatno zbog njenog plakanja, ona je samo beba, kome smeta neka začepi uši.
Da li je danas po datumu peti… Valjda nije već peti… Gdje mi je mobilni telefon? Gdje sam ga ostavila… Sigurno je „upao“ u dvosjed, zašto sve stvari koje izgubimo nalazimo u dvosjedu? Nikako da kupim kalendar… Jeste danas je peti, propustila sam bebino snimanje kukova, pa o čemu ja mislim… Bolje da krenemo…
Da li sam sve uzela… Torba za bebu, moja torba, kolica, ipak ću uzeti kapicu, ključevi, mobilni… A moje naočare za sunce? Uh, nemam vremena da ih tražim, već kasnimo.
Skinuću bebi kapicu ipak je toplo, na suncu, ali sada nailazimo na hlad, bolje da je ostavim.
Zašto svi parkiraju na trotoaru svoja kola, kako da prođem sa kolicima…
Ovaj dječak je dodirnuo bebi ruku. Hoće li joj nešto prenijeti? Kako da izdržim još jedan začepljen nosić i neprospavane noći uz razmišljanje o koroni? Neće se prehladiti tako lako, fino jede, toplo je obučena…
Možda je ipak ova kapa previše?
Ponovo mi zvoni telefon zašto toliko poziva danas? Gdje sam ga ostavila…
Aha, stavila sam ga u bebinu torbu, evo ga. Ipak je to samo alarm, nije zvono, dobro je, ne moram da pričam. Za šta sam navila alarm? Za snimanje kukova na koje sam već zakasnila…
„Mama da li mogu da se igram u pijesku?“
Da li da je pustim…? Šta ako je neki pas ili možda mačka bili tu prije nas?
Kako je toplo, znojim se. Stvarno sam bebu obukla previše, nikako da ocijenim kako je napolju…
Da ne zaboravim da sam zakazala kod zubara… Moramo kupiti hleb. Nikako da nađem vremena da pročitam knjigu koju sam kupila još prije karantina…
Čini mi se kao da će glava da me zaboli, a nije mi jasno zašto…?
Jesmo li mi zemlja u kojoj se na času i dalje sputava prevelika želja za isticanjem svog[...]
U teoriji uvijek govorimo „Samo neka je dijete živo i zdravo“. Praksa je nešto[...]
Nepoznavanje osjećaja postojanja i obaveze poštovanja granica, pogubno je za pojedinačne[...]
