Ekskurzija. Srednja škola. Putovanje u inostranstvo. Ludilo. Provod. Sloboda.  To je meni sve prolazilo kroz glavu kad mi je mama rekla: “Ajde dovedi ih oboje kod mene u subotu pa dođite u nedjelju po njih.” I onda još: spavaćemo do podne jer ekskurzija. Daj svega!

Od četvrtka do subote su trajale mentalne projekcije te nevjerovatne zabave koja nas čeka. Izaćemo, popićemo, zagalamićemo (a nije na djecu), imati 19 ponovo.  I kako se ta subota polako približavala, od plana grijeha  došli smo do penzionerske opcije “aj vidjećemo”.

Planovi se skupili, sakrili, zaturili u torbi sa dječijim stvarima. Pravili smo se da ih svaki vikend šaljemo negdje, ne pominjanjem tog velikog događaja a ni jednom od nas dvoje nije bilo svejedno.

Moje sumnje je gasio bradonja i nije im dozvoljavao da uzmu maha jer je moja obaveza i bračna dužnost da mu kontriram.

Ako on pita: “Zašto bi oni išli ovaj vikend kod bake, znaš da radi u subotu?”. Moja obaveza i očekivanje od samog pater familiasa je bila da kažem: “Šta šta će? Znaš li ti koliko sam ja puta prespavala kod svojih babe i dede? Što ne bi išli? Uostalom, nisam je ja pitala već se mama sama ponudila.”

Ovo je čak i meni na mahove, zvučalo potpuno smisleno, opravdano i ozbiljno. Šta? Idu kod babe. Jedno noćenje. Pa da. To se radi.

Isto tako, ako bi on pitao: “Šta ako nas bude u po noći zvala da dolazimo po njih? Ako dignu dreku oboje? Moja obaveza kao roditeljke te iste djece, je bila da kažem: “Taman posla ćemo dolaziti. Mogu se derati pola sati i onda zaspati od umora. Neće im ništa biti.”

To što sam kasnije kao najgora srednjoškola virkala na mobilni u pozorištu i pobila sve što sam rekla, to nema veze. Ali doćemo i do tog.

Elem, dođe ta subota. Njuc tamo, njuc vamo, čekali smo vrijeme dogovoreno za dolazak kod bake. Dogovor je bio samo da ih “istovarimo” pa da mi idemo svojim putem. Baka je nekih 50-ak kilometara udaljena od nas tako da smo za nedumice imali još i vrijeme puta.

Riješavali smo ih i dalje istim principom: Bradonja pitanje, ja odgovor koji se ne dovodi u pitanje. Skoro da smo prepucavanje doveli do nivoa predigre.

Ostavismo ih kod bake. Opšta radost i veselje. Izljubismo se i izgrlismo.

Kud sad? Sve činjenice govore da je sad normalno i očekivano da osjetimo radost, olakšanje i da se napokon zadamo u 24časovni život bez djece.

Stvarnost je ipak bila malo drugačija…

OD ZLA OCA I OD GORE MATERE

Jeste ikad čuli taj izraz? E nastao je u tad u subotu. Zbog nas. Sami smo tako krstili.

Bradonja je imao neki svoj raspored koji je meni ostavljao sat i po slobodnog vremena. Kad sam i njega istovarila sjetila sam se Stokholmskog sindroma a onda naslova jedne knjige. “Bjekstvo od slobode” se zove. Ne znam što. Poslije toga je opet neki glas, a nije bradonjin, počeo da postavlja razna pitanja kojima je cilj bio jedno – vratiti se kući sa njih dvoje.

I svi moji smisleni, opravdani, nadasve ozbiljni odgovori za ostajanje djece na noćenju su pomalo počeli dobijati drugi oblik.

Ma što smo ih ostavili? Mama je radila cijeli dan skoro, treba se izboriti sa njih dvoje.

Bolje da budu malo kod nje pa da ih pokupimo i svi se skupa vratimo kući.

Stvarno, šta ako ne budu htjeli spavati bez nas?

Bezveze i zbog komšija u zgradi da slušaju hor Jevreja u tri ujutro.

Pola sata je trajalo pretvaranje granita u kvarc. Od nepobitnih arugmenta došla sam do tog da zovem mamu:

“Halo, šta radite?

Evo, super nam! Igramo se.

E, jes’ ti sigurna za ovo?

Za koje, ženska glavo?

Pa za to noćenje?

Jesam, šta je s’ tobom?

Pa, tu smo mi još, u gradu. Možemo doći po njih, nek’ spavaju drugi put.

Ajde ne budali, javite se kad stignete kući.”

Prestanem budaliti, saberem se i oduzmem, pokupim bradonju koji nije imao pametnija posla već da pita:

Šta? Hoćemo mi to samo tako?

Aaaaaaaa!

Sreća što smo nakon dolaska kući imali 20-ak minuta da se spremimo jer su nam prijatelji rezervisali karte za pozorište. Građani da budemo. I onda dolazimo do tog virkanja na telefon.

Propušten poziv! Kud sad? Sjedimo na sredini reda. Nit izaći, nit trpiti tu neizvjesnost.

Pošaljem sms. Kaže sve je ok, onako je zvala.

Možda nije onako. Možda se nešto desilo. Jedva dočekah kraj predstave da vidim šta je.

“Ej, ja zvala da čuješ kako pjevaju!”

Ma idi…

Ostatak večeri je završio zaključkom kako nam je kuća prazna. I to prije 12. Toliko o tom “daj svega”.

Tih 24 sata nam je mnogo reklo o nama.

Saznali smo da smo su roditelji nekad veća djeca od svoje djece.

Shvatili smo da se pojam zabave mijenja sa godinama.

Podsjetili se da je najbolji plan – neplan.

I priznali sebi da je ok djecu poslati na službeni put.

Bilo nam je lijepo i nama i njima. Mi smo, eto, skoro opušteno izašli u grad, a sledeći dan imali…slobodne aktivnosti.

Iako smo blesavi, imali smo vikend sa velikim V. Valjda ćemo idući put pametnije. Znam da ću čuti da nismo normalni ali eto, i roditelji imaju strah od odvajanja.

Čuj “Možda neće moći zaspati bez nas…” Svašta.