BLOG PIŠE: Kristina Mihailović, udruženje Roditelji

Šalite se ljudi ili sam ja i zvanično prolupala?! Počeću sebe da ubjeđujem da je ovo drugo u pitanju jer ću se ipak sa tim lakše nositi mada mi nije tako izgledalo prije par godina kada me drmala anksioznost i kad sam strahovala svaki dan da će me neka nadležna institucija ugostiti (psss, smijem li o tome javno, to je sramota reći, a tek ako priznam da sam i kod psihologa išla…).

Neće ljudi da podrže i potpišu peticiju kojom se traži da se izgrade novi vrtići ili dograde postojeći pošto nam đeca nemaju đe disati bukvalno, nego su se čoče prepali da im podaci „ne završe u Vladu“! A oni u već tamo znate li to? Nemate im ih vi što njima davati i vraćati, oni su ih vama ustvari “dali”. Kako biste na ulici potpisali peticiju da se ne znam što uradi ili izgradi?! Manja je izgleda briga što nam đeca u 20 kvadrata sjede u grupama po 50 i kusur. To može, to nije problem. „Ada generacije su se tako podigle i preživjele su pa mogu i ove naredne. Eto im ništa ne fali“. Jesmo li sigurni da nam ništa ne fali?! Fali nam ne jedna nego sto i jedna daska u glavi, jesmo li opšte svjesni toga?. Kako ne fali kad se ne možemo valjano skupiti i okupiti oko nečega što svi znamo, ne da nije dobro nego je NEHUMANO i nehigijenski i  psihološki, socijalno i kako li već god.

Da se krenulo u potpisivanje peticije prva tri dana septembra možda bi se nešto bolje i učinjelo, jer neke, mada ni tada ne previše, nervoza uhvati i drži taman ta tri dana, a onda se „naviknu“ i prođe priča i voz. Onda počnemo da se ubjeđujemo kako smo mi ustvari srećni što nam je dijete uopšte upisano u državni vrtić i kako je njemu tamo ustvari mnogo lijepo. Jeste, u oktobru nam je već brojka od 40 potpuno cool, ništa strašno, u poređenju sa 70 i kusur je odlična (ima i tolikih grupa vjerovali ili ne). A onda ćemo opet narednog septembra tri dana bez četvrtog, a ovaj period između, ne daj bože da što ko mrdne ili barem podrži ove što bi da mrdaju. Nema potrebe, što će kome to?! Da se kome ne zamjerimo, da ko ne protumači to kao kakav napad na državu, na sistem, na partiju, na projekat, ili možda da ne protumači kao akciju nepodobnih, priklonjenih ovima ili onima, željnima pažnje, publiciteta i propagande. (A)Ok meni, majko moja mila.

E nećemo se vala zaustavljati pa dako i do Strazbura dođemo:) Tamo će nam svi sve riješiti jer mi ođe, sami ništa ne možemo. Ili možda dobra stara Evropska unija. I njoj ćemo se žaliti, možda će nas oni spasiti. I prije toga kući sami ništa učinjeti nećemo.

Hoćemo vala probaćemo, pa neka i ne uspijemo. Malo nas je, ali smo dovoljno bijesni da nećemo da ćutimo i puštamo više bilo koga da nam servira smiješna obrazloženja i zamajava nas i dalje. Kucaćemo svuda, pa možda nekome i dosadimo. Do sad to niko nije radio, ne jer se nijesu sjetili nego im je bilo muka. Ili su odmah su se u startu prosvijetlili da je to slaba vajda i da se ništa ođe učinjeti ne može. I bićemo dovoljno glasni i za nas i za našu đecu prevashodno ali i za sve one vaspitače kojima je neko „uvalio“ grupe od 40 i kusur đece i natjerao ih ili im zaprijetio da na to moraju pristatati i pristajati, evo vele decenijama. A oni će i dalje ćutati i trpjeti, i samo šapatom moliti da se nešto oko toga pokrene ili riješi jer oni ne smiju da ih ko ne otpusti. Doći će neko pa će otpustiti nekoliko desetina radnika i svi će okolo to da izignorišu. I sva će javnost stati na stranu ovih što otpuštiše lajave vaspitače koji konačno riješiše da kažu: Ovako više ne možemo i ne smijemo. Mada nikad se ne zna. Kad ovako lijepo mislimo i razmišljamo i djelujemo, nije ni to isključeno.

Ako ima koga da ga nije strah da će mu VLADA saznati podatke i ko želi na taj način od ovih što se pitaju jasno i glasno zatraži da nam đeca borave u nekim boljim uslovima, podržite peticiju i pridružite se “ludim” roditeljima. Jeste da bez vrtića možemo, nije ih bilo prije sto, 200 godina, ali bez mozga još ne možemo.