PIŠE: Smiljana Grujić, psihološkinja i psihoterapeutkinja

Najčešće roditelji znaju da je podsticanje u periodu ranog razvoja važno i korisno i u većini slučajeva se trude da budu strpljivi, da ne dozvole da se stvari otmu kontroli i daju sve od sebe da sve bude onako kako su zamislili da treba da bude. Znaju da i ptice kada uče da pjevaju, ljepota njihovog pjevanja zavisi od uslova i okruženja u kojima žive i lete. Pa kako onda da roditelji svojim bebama ne obezbijede najbolje uslove za odrastanje!

A onda, ponekad se dešava da se stvari otmu kontroli i da bebe počnu da plaču, pa onda taj plač roditelje izbezumi, i onda oni ne znaju šta treba uraditi u toj i sličnim situacijama. Uf, to je ponekad baš neizdržljivo i teško je ne samo našim ušima, već i naše srce počinje da preskače i otkucaji se tokom dana uvećavaju više nego što je uobičajeno.

Pa onda to stavljanje različitih stvari u usta, koja su posebno osjetljiva u ovom periodu, pa se u ustima nađe i ono što treba i ono što ne treba da bude, tako da brzo zaboravimo mekane obraščiće naših beba i njihove slatke osmijehe. Posezanje za novim stvarima, pokazivanje da se plaše, počinje da remeti naš mir. Roditelje počinje da frustrira i to što djeca ne govore u ovom uzrastu, što ne umiju samostalno da se umire, što ne razumiju pravila, ne razumiju u potpunosti značenja riječi. Na naše “Ne” obično ne reaguju.

Ono što iskustvo pokazuje jeste da roditelje nekako najviše frustira što bebe u uzrastu od 0 do 6 mjeseci često plaču. U stanju su nekada da neprekidno plaču. Od toliko obaveza koje roditelji imaju na repertoaru tokom dana, plač je samo još jedno dolivanje ulja na vatru i roditelji sami sebi ponekad djeluju kao perpetuum mobile u ovom važnom period odrastanja njihove djece.

Situacije kada bebe plaču roditelji rješavaju na različite načine

Neki roditelji ostavljaju bebu da plače sa idejom da će naučiti sama da se umiri.

Neki drugi roditelji znaju da povise glas, a bogami neki znaju i da je udare, manje ili više.

Poslije se pravdaju da su sve pokušali, i da baš ništa nije dalo željeni rezultat. Najčešće, kada se desi ovakva situacija, roditelji se žale što su dozvolili sebi ovakvu reakciju, neki se poslije sopstvene reakcije rasplaču, a ima i onih koje izjeda osjećanje krivice. Pojedini roditelji se pravdaju: “Neće joj ništa faliti da je pljesnem po guzi”, “neće ona meni “istjerivati bijesne gliste od malih nogu”.”Mora da nauči od malih nogu ko je glavni u kući!.”

Imajući u vidu opisanu situaciju, šta roditelji treba da znaju u vezi sa plakanjem i zašto opisane reakcije roditelja nisu podsticajne za razvoj djeteta?

• Kada djecu ovog uzrasta ostavite da plaču, plakaće do iznemoglost i teško da će naučiti da se umire sama.
• Djeca nisu sposobna da nauče da se samostalno umire prije uzrasta od 4 do 5 mjeseci.
• Kada dijete ostavite da plače i ne reagujete na plač, najčešće dijete nastavlja da sve glasnije vrišti, i vrlo brzo shvati da je potrebno da bude agresivno da bi skrenulo pažnju na sebe.

Ono što je još opasnije, kada roditelji na plač ne obraćaju pažnju, neka djeca potpuno prestanu da reaguju. Vremenom ta djeca osećaju tugu, nesigurna su i niskog samopoštovanja. Dugoročno, ona gube povjerenje u sebe, ali i u druge ljude, a doživljeni stres trajno oštećuje djetetov psiho-fizčki razvoj.

Šta je poželjno da roditelj uradi u situaciji kada beba počne da plače?

Razmislite, šta vam djete poručuje kada plače? Zašto plače? Šta mu je potrebno u toj situaciji? Šta plačom želi da vam saopšti, koje značenje ima plač za dijete? Čime je dijete nezadovoljno?

Možda vam samo  kaže: „Gladna sam”, „mokra sam”, „vruće mi je, hladno mi je”, „boli me stomak, grlo, tijelo”, „imam gasove”, „bolesna sam”, „dosadno mi je, umorna sam”, „želim da me mazite, nosite”,„uplašena sam, možda od sopstvenog plača”,„ne znam ni zašto uopšte plačem”.

Potom nahranite bebu ako je gladna, zamijenite joj pelenu, pevajte joj, obucite joj odjeću, skinite je, možda joj je toplo, ljuljuškajte je, mazite je, držite je  u naručju, prošetajte sa njom, pustite joj muziku.

• Verbalizujte osjećanja:“sada si se izgleda rastužila/o, treba ti da se umiriš”, “srećna si jer se igraš sa medom (igračka).
• Imenujte stvari koje su bebi u vidokrugu “ovo je žirafa (misli se na igrčku)”, imenujte radnje “mama sada piše pismo”.
• dodajte im stvari koje su im u vidokrugu da se igraju.  
• pokažite im objekte različitih boja i teksture.
•  pustite im muziku.
•  smešite im se.

Ono što je važno da zapamtite da bebe nikada ne plaču da bi vas naljutile ili iznervirale, one plaču jer im nešto važno treba.

Kada razmišljate i reagujete na ovaj način:

• Pomoći ćete svom djetetu da razume svijet i da bude u kontaktu sa vama.
• Djetetu ćete pružiti sigurnost, bezbjednost, povjerenje, ljubav, a to mu je u tom trenutku itekako potrebno.

Može da se desi da ste sve gore napisano isprobali, a vaša beba ne prestaje da plače, i vi gubite kontrolu u toj situaciji, onda je prije svega potrebno da primijenite jednu od strategija samoregulacije da biste se umirili.

Samo ako ste mirni bićete sposobni da pružite svom djetetu ono što mu je potrebno. Imajte na umu da ukoliko ste umorni i pod stresom, biće vam veoma teško da sačuvate mir i u potpunosti zadovoljitet potrebe svog djeteta.

Predlažemo vam neke od načina za samoregulaciju, kojima možete regulisati svoje ponašanje:

• Npr. pozitivan razgovor sa samim sobom: podsjetite sebe da nijedan roditelj ne može svaki put shvatiti šta nije u redu. A ponekad je zapravo sve u redu i vi činite dovoljno samim tim što ste tu.
• Npr. izađite iz ove situacije: smjestite bebu bezbjedno u kolijevku i izbacite svoju frustraciju negdje drugo – dišite, napustite prostoriju, izađite napolje. Vratite se kada se smirite.
• Npr. pozovite prijatelja: pozovite nekog prijatelja ili rođaka za pomoć ili podršku. Ako možete, zamolite vašeg partnera/partnerku, roditelja ili komšiju da preuzme brigu o bebi na neko vrijeme dok se vi ne budete osjećali bolje.

Vaša reakcija na ovu situaciju je ključna za razvoj vašeg djeteta, jer beba iz vaših reakcija uči da nije sama, da postoji osoba koja je tu za ono što njoj treba, razvija se odnos povjerenja, beba zna da kada joj nešto treba da će njene potrebe biti zadovoljene.

Redovnim reagovanjem odraslih izgrađuje se osjećaj sigurnosti i povjerenja koji pomaže novorođenčetu da tokom odrastanja više istražuje, bez oslanjanja na odrasle i da bude samostalnije.

Istraživanja pokazuju da, u prosjeku, bebe na čiji plač se redovno reaguje, manje plaču nakon četvrtog mjeseca zato što znaju da će dobiti reakciju koja im je potrebna.

Osim toga, ovakav način reagovanja pomaže da se naprave veze u određenim djelovima mozga (hipokampus, amigdala) tako da će dijete, do kraja svog života, moći brže i bolje da se oporavlja od reakcija na stres i imaće snažnije vještine emotivne samoregulacije.

Prije nego što napune 6 mjeseci, bebe ne razumiju svijet dovoljno da bi mogle biti razmažene. One nisu dovoljno razvijene da nauče kako da manipulišu roditeljima kako bi dobile ono što žele. Sve što znaju da rade jeste da plaču kako bi njihove potrebe bile zadovoljene.

Zapamtite, reagovanjem na djetetove potrebe dijete se ne može i neće razmaziti. Nemoguće je razmaziti dijete sa previše ljubavi i tešenja.

Roditelji ne bi trebalo da očekuju od sebe da će svaki put biti u stanju da reaguju na konstruktivan način, bebama je potrebna utjeha najveći dio vremena, a ne sve vrijeme.

Izvor: Fondacija Novak Đoković